Rat za gradski prevoz
U VAZDUHU · kolumna

Ko se vozi javnim prevozom u Beogradu zna da postoje čvorišta, na kojima najviše ljudi preseda da bi se dokopalo mesta za rad, kombinacije i razonode. Tu nije samo gužva, već bitka da se ne plati karta, a u stvari i šire: tu ratuje duša sa tijelom, tu ratuje narod sa narodom, da se poslužim rečima Igumana Stefana. Duša i moral nalažu da platiš uslugu, ili da se legalnim putem žališ, a telo ti kaže da mu se jede i pije i da nužda zakon menja. Kako u oba slučaja moraš dati novac, negde prelomiš. Dostojanstveno živeti se ne mora, putovati se mora. Tako se narod podeli: s jedne strane su putnici koji nemaju za kartu, ili se ne daju istresti, a s druge kontrolori, uglavnom u trojkama, ili u pratnji komunalne policije. Iza jednih: inat, instinkt i ponešto besa, iza drugih: inat, diktat radnog mesta, gradski oci i od gore majke.

Strateški cilj kontrole jeste da se opkoli grad i onemogući prolaz u centar, a da se unutar glavnog prstena prepreče ključne linije do i od Novog Beograda. Nedavno su uvedeni i neki siroti ljudi koji broje putnike i upisuju nešto u sveske, ali niko ne veruje da ta prebrojavanja služe kako bi se poboljšao prevoz uvođenjem još vozila na nekim linijama, već isključivo konačnom utvrđivanju čvorišta.

Jutrima posmatram bitku na Čukarici. Tu su prelomna stajališta Trebevićka na Banovom brdu, Čukarica preko puta Ade Ciganlije, i Šećerana/Fabrika šećera nešto dalje. Na jednoj od te tri tačke moraju da presednu svi koji dolaze u grad s južne strane, iz tzv. seljobusa, prigradskih naselja, Obrenovca… Pošto je ideja da im se odmah naplati karta, i da se kazne svi koji ne plate, radi zastrašivanja primerom, ekipa kontrolora okuplja se na metar-dva od stanice. Ulaze u vozila nabrijani, treba biti efikasan i brz, „in and out job“, špic je, ljudi idu, kao, na posao… Druga ekipa čeka kod Šećerane, podržana komundirima. Za putnike – Scila i Haribda.
Taktička ideja za izbegavanje plaćanja leži u staroj poslovici da je uvek više sela od svatova. Čekaš da se napravi procep u dotoku ridžovana, uletiš u bus gde ih nema, ako su na sledećoj stanici – siđeš, pa opet ista stvar. Jednom ćeš stići gde si pošao, samo treba krenuti na vreme. (Ako te uhvate, šta je tu je – svađaj se.) Naravno, ridže su istu stvar skapirale pa ulaze inkognito u prevoz, i u pravo vreme ispod jakni i kaputa vade ona sokoćala za očitavanje kartica i bukvica. Zato putniku bez karte valja biti na oprezu. Možda se ovaj naivni blejač u čekić za slučaj opasnosti očas pretvori u besnog kontrolora koji te poziva na red, preti oduzimanjem dinara i pozivanjem komunalaca.
U crnotalasnom dokumentarcu Čvor (1969), majstorskom delu Krste Papića, na vinkovačkom kolodvoru skupljaju se beskućnici i nezaposleni. Nadležni železničar, međutim, kritikuje filmadžije što snimaju samo to crnilo, i poziva ih da snime bolju stranu ž. stanice i prikažu je kao moderni saobraćajni čvor u kojem se ukrštaju evropski putevi. Ali mi smo pre toga videli beskućnike, pa taj hvalospev o modernom i evropskom zvuči ironično i smešno.

Slično je povodom gradskog prevoza u Beogradu danas: obećavali su nam kule, gradove i leteće vozove, a dobili smo ulični rat za neplaćanje karte. Stalno nam se govori da je put težak, da se cena mora platiti, da će javno-privatna partnerstva doneti boljitak, da čvrsta ruka brže odlučuje, ali da će sve biti transparentno i u javnom, ili barem u nečijem, interesu. Ali mi znamo da nije tako jer smo videli realnost na semaforu. Možda te čeka zeleni talas, ali u crnom si svakako. Zato presedaj, čekaj i budi na oprezu.

šolje Lara Marinković: Više je manje Ubistvo kralja Pouke iz prošlosti: Krvava limuzina za pomije Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Glupa pravila Do Soluna sto somuna Žena na ivici nervnog sloma: Do Soluna sto somuna · · · ·