Venecuela i film
KULTURA · film/TV

Prošlo je oko pola milenijuma od dana kad je Venecuela dobila ime po Veneciji do dana kada je u tom gradu osvojila Zlatnog lava. Nagrađeni film „Iz daljine“ (Desde allá) reditelja Lorenza Vigasa otvoriće predstojeći Festival autorskog filma, a mi se tim povodom bavimo fenomenom izlaska venecuelanske kinematografije iz senke latinoameričkih supersila.

Venecuela ima dugu filmsku istoriju (još krajem XIX veka pokretne slike su stigle u Marakaibo), a tokom prošlog stoleća sedma umetnost ove zemlje imala je dve „zlatne decenije“ – pedesete i osamdesete. Tokom pedesetih su osvojene dve nagrade u Kanu – film Jahta Isabel je pristala ovog popodneva (La balandra Isabel llegó esta tarde) dobio je nagradu za najbolju fotografiju 1951. godine, a odlični dokumentarac Araya osvojio je FIPRESCI nagradu osam godina kasnije. Osamdesetih je ponovo Kan bio darežljiv, pošto je ostvarenje Oriana nagrađeno Zlatnom kamerom.

Onda je usledila finansijska i socijalna kriza, a kao rezultat toga i kinematografija Venecuele je postala preplavljena drugorazrednim ostvarenjima sa mahom neubedljivom glumom i režijom. Možda jedini reprezentativni izuzetak iz te epohe je film Plaćeni ubica (Sicario, 1995.) čija se radnja dešava u Kolumbiji, ali ga potpisuju istočne komšije.

Došavši na vlast 1999. godine, Hugo Chávez je doneo novi ustav koji je između ostalog pružio mnoge povoljnosti filmskoj delatnosti. U okviru Nacionalnog autonomnog centra za kinematografiju (CNAC) osnovan je fond FONPROCINE preko koga se sav novac koji generišu filmski projekti vraća kinematografiji za nove projekte. Narednu deceniju obeležio je pre svega veliki kvantitativni porast snimljenih filmova, a onda je polako došao i kvalitet. Možda to i dalje nije nivo kultnih argentinskih i brazilskih ostvarenja kojih smo se svi nagledali, ali svakako valja pomenuti filmove Dečak koji laže (El chico que miente), Razglednice iz Lenjingrada (Postales de Leningrado) i Večni pepeo (Cenizas eternas). Inače, interesantno je da su sva tri pomenuta ostvarenja režirale žene.

A onda je poslednjih godina došlo do kulminacije i Venecuela je u kratkom roku osvojila tri prestižne evropske filmske nagrade. Film Plavo i ne tako ružičasto (Azul y no tan rosa) osvojio je nagradu Goja za najbolji ne-španski film na španskom jeziku, Loša kosa (Pelo malo) Zlatnu školjku u San Sebastijanu, a kruna je već pomenuti Zlatni lav za film Iz daljine (Desde allá). Zanimljivo, sva tri nagrađena filma bave se, na ovaj ili onaj način, temama seksualnosti, pa se može reći da su venecuelanski sineasti više nego uspešno odgovorili na svetske trendove koji su iznedrili i nagradama ovenčali filmove poput Brokeback Mountain i Blue Is the Warmest Color.

Takođe treba pomenuti istorijski spektakl Oslobodilac (Libertador) o Simónu Bolívaru koji je Venecuelu prvi put stavio na januarski shortlist za Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja, zatim Brat (Hermano) koji je osvojio Zlatnog Svetog Georgija u Moskvi i Razbijanje tišine (Brecha en el silencio), dobitnika nagrade FIPRESCI u Kairu.

Zaključak: Brazil je i dalje Brazil, a Argentina Argentina, ali možemo slobodno reći da je Venecuela poslednjih godina stala rame uz rame sa južnoameričkim zemljama poput Čilea, Perua i Urugvaja koje često izbacuju izuzetne filmove. A ako znamo da je ova zemlja letos postala i prvak Amerike u košarci, moramo da se složimo da ima tu nešto.

festival srpskog filma fantastike Festival srpskog filma fantastike održava se po deseti put Han Solo Pogledajte iskreni trejler za „Star Wars: A New Hope“ 12289658_10153719287358498_7246648666364938557_n 21. Festival autorskog filma Love 3D Top 5 umetničkih filmova sa eksplicitnim prizorima seksa · ·