005
PULS GRADA · gastro

Restoran Patlidžan deklariše se kao „restoran beogradske hrane“, što je definicija koja svakako ima posebnu dimenziju. Osnovnu postavku lokala na uglu Braničevske i Hadži Melentijeve ulice zamislili su Miloš Ivanović i Miroslav Milojević, kao suvlasnici i gastronomski zaljubljenici, Vlada Ivošević kao arhitekta, dok je Slavimir Stojanović kreator vizuelnog identiteta. Ovo je priča kako je, i zašto baš tako, sve to osmišljeno i realizovano.

Kako je sve počelo

Slučajno, kao i puno toga. Miloš se, nakon respektabilnog inostranog ugostiteljskog iskustva, vratio u Beograd, imao ideju, našao lokaciju i tražio nekoga da osmisli logotip budućeg restorana. Preko prijateljice iz školskih dana upoznaje Slavimira. Kako je dugo bio veoma daleko od ovih prostora, zapravo ne zna sa kim ga upoznaju. Kada shvati sa kim zapravo sarađuje, biva mu neprijatno, ali se prepoznavanje uveliko dogodilo i počinje saradnja koja prerasta u prijateljstvo i svakodnevno druženje i zajedničkog promišljanje na temu restorana.

Kako se nastavilo

Slavimir ima svoj dizajn studio prekoputa restorana. Priču grade korak po korak, detalj po detalj. Od prvobitnih ideja ostaju grube skice, a preuzeti prostor uskoro sasvim i potpuno i totalno menja izgled. Detalji povezuju celinu. Lampe, komoda, stolice, boje, ramovi, svetiljke. I sve dolazi na svoje mesto. I sve ima taj beogradski šmek nastao na ivici preigranosti sa jedne strane, te lucidnosti i šarma sa druge strane.

Kako se uobličilo

Krenulo se od ideje šta će se spremati od hrane i kako, u rasponu od jela koja pamtimo sa porodičnih ručkova, preko uticaja i iskustava sa raznih meridijana, izdašno i ukusno, tradicionalno i moderno, jednostavno i kreativno, po malo sa jedne i po malo sa druge strane, miks i spoj. Na tom tragu dolazi se i do slogana: Restoran beogradske hrane.

Kako to objasniti

Miloševom željom da se posle dugog izbivanja vrati u grad u kome je odrastao, da počne novu, svoju priču, svestan kako i koliko će ga okupirati, da bude i stvara u Beogradu.

Slavimirovom pričom o odnosu sa Beogradom i prema Beogradu koja u njegovoj verziji izgleda ovako:

Beograd mi nikada nije dobro stajao.

Ili mi je bio preuzak, ili preširok, ili mi je jedan rukav štrčao

ili je jedna nogavica bila kraća, ili me stezao oko vrata ili

mi je landarao oko stomaka i leđa.

Sve u svemu, nismo bili par.

I tako godinama, sigurno više od četrdeset.

Često sam razmišljao o njemu, bio ljut na njega, napuštao ga, pa mu se vraćao, sve dok jednog dana nisam odlučio da ga prihvatim takvog kakav jeste, sa svim svojim manama, rupama, grbama, neostvarenim snovima, komplikovanom istorijom i mutnom budućnošću.

To mi je otvorilo prozor u duši kroz koji sam mogao da primim sve ono dobro što Beograd jeste. To je centar i raskrsnica, hrana i glad, ozbiljno duhovit, starac i dečak. To je moj rodni grad. Nesavršen. On je, u stvari, ja.

Tek sad, kada to znam, stoji mi kao saliven.

Kako sve to izgleda

Skladno, zanimljivo, intrigantno. Na crnoj tavanici ispisane su poruke i stihovi Bitlsa, a tipografiju potpisuje Žolt Kovač. Na zidu su Slavimirovi radovi u raznim formatima. I patlidžan u raznim oblicima i „oblacima“. Ispod šanka je stalna prodajna izložba. Dva mesta su prazna, dela su nedavno prodata. Osmeh je na licu, skladna simfonija na nepcima, dobra muzika u zvučnicima, jako dobra hrana na stolu. Sasvim beogradski.

Automatski nacrt Vegetarijanka koja je posle 22 godine prvi put probala meso bread-1179322_1920 cover Bonton podsetnik: Da li znate pravila? copenhagen3 cover Evropski festivali hrane sushi-1186825_1920 cover I oči jedu ·