Sara Radojković
U VAZDUHU · intervju

Sara Radojković je mlada dramaturškinja; u kratkom periodu s prilično uspeha se oprobala na filmu, TV-u, pozorištu I baš tim povodima i razgovoramo s njom

Šta ovih dana u profesionalnom smislu zaokuplja Saru Radojković?

Trenutno me zaokuplja ni manje ni više nego četiri nova projeka koja još nisu stala na noge, ali im se mnogo radujem i predajem. Među njima je i jedan kratki eksperimentalni film koji izdvajam jer sam prvi put u ulozi reditelja.

Uskoro nam stiže i film Amanet, nastao po tvom scenariju; šta nam to donosi Amanet i šta čini okosnicu priče?

Iskreno, mislim da Amanet pre svega donosi jednu novu perspektivu. Nemanja Ćipranić, reditelj filma, i ja, zajedno s našim dragocenim saradnicima, žanrovski smo pokušali da odamo poštovanje nekoj staroj „crnotalasnoj“ filmskoj tendenciji navodeći gledaoce na jedan socijalni žanr na koji smo navikli da bismo ubrzo napravili totalni preokret ka žanru trilera. Okosnicu priče, najkraće rečeno, čini jedan čudan zaljubljeni par koji se suočava sa stvarima koje su im prethodne generacije ostavile u amanet. Pitanje je hoće li preživeti i po koju cenu? Ipak, predivna paradoksalnost leži u tome što su nama upravo „prethodne‟ generacije, odnosno glumački velikani poput Danice Maksimović i Svetozara Cvetkovića, bili neopisiva podrška i oni koji su nas „pridržavali“ u našim prvim filmskim koracima.

Krajem prošle godine kroz bioskope je prošao Peti leptir, film na kome si sarađivala u svojstvu dramaturga; kako je bilo raditi na dečjem filmu, kao kod nas zaboravljenoj kategoriji, uopšte?

U ovom pitanju leži i odgovor. Bila je to ogromna odgovornost! Doživela sam pravu emotivnu vrtešku, od ponora straha i sumnje u sebe do vrhunske ispunjenosti i sreće. Dobro je pa su tu bili Uroš Petrović i Milorad Milinković da me hrabre i podsećaju da se slobodno zaigram.

U tvojoj radnoj biografiji stoji i da si radila na nekoliko epizoda Urgentnog centra. Kako ti sada izgleda to iskustvo, kako si se snašla u radu po, nazovimo to tako, tuđoj i stranoj mustri?

Bilo je vrlo interesantno i poučno. Kad ti tako nešto prođe kroz prste, osetiš svu moć američke produkcije. Krajnji proizvod je odličan pokazatelj gde smo, ali me je i naterao da se zapitam zašto su nam tuđe mustre još uvek potrebne.

Učestvovala si u pozorišnoj adaptaciji Volvo kamiona, bestselera Erlenda Lua; kako ti se čini, kako se Luova proza primila u srpskom pozorištu?

Reakcije publike i kritike su za sada odlične! To nas veoma raduje jer je bilo rizično postavljati na scenu delo autora koji je prilično čitan u Srbiji, nositi se s očekivanjima njegovih fanova a obratiti se i onima koji to nisu. Vetar u leđa koji je naš autorski tim na čelu s Majom Maletković dobio od Branimira Brstine kao upravnika Ateljea 212 i ansambla, u tome nam je mnogo pomogao. Plašim se da se ovaj intervju ne pretvori u veliku zahvalnicu i spisak imena, ali šta ću, istinski verujem da je dramsko stvaralaštvo pitanje kolektiva. Ako jedni druge „ne pronađemo‟ u samom procesu, kako onda da očekujemo da naša poruka pronađe put do gledaoca? I kome onda i šta uopšte prenosimo?

Nedavno su pomalo nenadano s repertoara BDP nestali tvoji Zečevi (Zečevi su brza hrana), a negde u isto vreme dogodila se premijera tvog komada Chatroom: Pogrešan profil, pa kao u tom svetlu izgleda pozorišni život u Srbiji i tvoja karijera u pozorištu?

Pozorišni život u Srbiji je u najmanju ruku paradoksalan. Pozicija mladog autora je daleko od sjajne, ali ako uzmemo u obzir da je Atelje 212 počevši od naših Volvo kamiona rešio da repertoarsku politiku scene Petar Kralj okrene ka mladim autorima, ne može se reći ni da smo potpuno zapostavljeni. Žao mi je što jedno gradsko pozorište nije pronašlo vrednost u predstavi u kojoj se istražuje domet savremenog poetskog jezika i značaj društvene kritike. S druge strane, dobila sam priliku da u Dadovu s mladim i talentovanim Jugom Đorđevićem i divnim Dadovcima kritički istražujem medij(um) interneta i na tome sam zahvalna.

Nedavno si pohodila i radionicu za mlade talente u Trstu, kakve utiske donosiš sa tog festivala?

U Trstu sam pre svega videla kako izgleda jedan pametan internacionalni festival, kako se u filmove ulaže i kako se neguje filmska tradicija. Nije onda ni čudno što su u sklopu festivala imali intenzivnu i multipraktičnu radionicu za mlade talente koja se odnosila na razvoj filmskog scenarija. Dok u našoj kinematografiji ne osvestimo da se svaki film bazira na čvrstoj konstrukciji koja se ozbiljno i do poslednjeg detalja promišlja za stolom, nećemo se puno pomaći s mrtve tačke. U stvari, nigde mi ne mrdamo dok umetničkom scenom dominiraju ljudi koji vrlo vešto iza lica „umetnosti‟ kriju svoje profiterske i egomanijakalne motive koji s iskrenim stvaralaštvom nemaju nikakve veze.

I na kraju – šta i kako dalje?

Imala sam tu sreću da u više navrata vidim kako mi se dela izvode/snimaju. Što samo znači da sam imala priliku da jasno i u praksi vidim koliko još treba da učim. Dakle, dalje ću da radim na svojoj kondiciji, performansu i učinku na terenu. Kako? Vera, ljubav, nada. Rad, rad, rad.

Vuk Ršumović, Denis Murić Vuk Ršumović: …sada sam srećnija i zadovoljnija osoba! Lady Jelena Lady Jelena: Humor je najvažnija stvar u životu Nikola Vučićević Nikola Vučićević: Dizajner i džentlmen Kralj Čačka Nenad Marić (Kralj Čačka): Nazad ne mogu, a napred moram ·