Plato Bitef
U VAZDUHU · kolumna

Mnogo nije zabavan, a mučen onaj izrovareni komad asfalta između skretanja u Drinčićevu i bočnog ulaza u Bajloni, od Bitefa, do tramvajskih šina, asfaltni limbo – ni trotoar, ni plato, ni trg, ni parking, ni deo parka, ni deo ulice, ni deo pijace, ni deo grada, a sve to po malo, dva-tri ara asfaltne njive što s vremena na vreme, po nekoj sebi implicitnoj, ezoterijskoj dinamici, gori, lomi i puca.

K’o Krležino Kraljevo, u ključaloj vrevi pijanih ciganskih psovki i krvavih belačkih kletvi, okultnog zadaha pišaće, psećih govana i prokislog ribljeg otpada, očaja i siromštva, a u pomalo ironičnom i pomalo paradoksalnom taktu mirne klavirske korepeticije sa prozora baletske škole Lujo Davičo nekoliko metara odatle. Iz te vesele i vonjave karnevalske bulumente ne isključujem ni zadah vlastite perspektive, perspektive sitog i povlašćenog koji često tuda sa ponora niže srednje klase nevoljno protumara, a ni većine vas koja užurbano tuda prolazi ni ne podigavši trezveni pogled. Al’ juče, zastranelih u otupelu povlašćenost egzistencijalne neugroženosti koja preživa i mudruje u debelom hladu pasivne (malo)građanske percepcije, obzirom da igrom pukog dijalektičkog slučaja imamo gde da spavamo i da imamo šta da jedemo.

Već podeljen na one koji su završili fakultet i koji nisu završili fakultet i na one koji su iz Beograda i koji nisu iz Beograda, obzirom da su to u poslednje vreme jedini, kulturološki referentni, kriterijumi društvene podele, komšiluk je, i po pitanju platoa, jasno podeljen. Oni koji su završili fakultet, državni fakultet, molim vas, ne ovu sprdnju od privatnih, fantaziraju o platou nežne, romantične fantazije, kao – da je sreće da se tu pozicionira fontana, pa da bude k’o na rimskim trgovima i da se da neko lepo ime, recimo po Erihu Košu, ili po Stevanu Hristiću, ili po Antunu Gustavu Matošu, dobro možda ne baš po Matošu, ali da se vidi da smo intelektualno nastrojeni. I nema smisla da ispred takve jedne institucije kao što je Bitef, molim vas, Cigani ili bilo ko drugi uostalom prodaju, molim vas, čarape i gaće. I ko to tu još kupuje, molim vas?

Oni koji nisu završili fakultet, a neki među njima ni srednju školu, imaju nešto više empatije i sluha, retko menjaju teze i izbegavaju argumentum ad hominem, kao – ostavite te jadne ljude na miru, moraju ljudi od nečega da žive, šta, završio fakultet, pa u’vatio boga za muda. Njiva, međutim, lomi i puca, i puca joj i za komšiluk, i za Bitef, i za Rim, i za Beograd.

Ponuda je široka – od dvotomnog Nasilja u porodici i francuskog izdanja Dejvida Koperfilda, do kacige za ondulaciju i izanđalih konzervi venecijanskog kakaa.Ponuda je široka, ali je država svejedno protiv. Malo-malo pa bane neumoljiva komunalna koja je u fazonu – kamo vam fiskal. Ne zbog toga što bi se, da nije njihove intervencije, državni budžet oštetio za 1700 dinara ili što Cigani ne znaju šta je fiskal, nego iz zakonskog principa. Svoj pos’o ljudi rade, shvatajući da ga, ako ih zaista i zauvek rasteraju, neće ni imati.

I opet, njiva lomi i puca, peku se mrtvi konji tu pored i zalivaju pivom na crtu. Sve što se proda na njivi, ostaje na njivi. Njiva sama sebe otplaćuje, sama sebe izdržava. I stvarno, ako već nema kinte za, recimo, neku lepu a la rimsku fontanu ili za popločavanje tržnog platoa koji bi se zvao, recimo po Radi Trailović, ili po Branku Miljkoviću, ili po Skenderu Kulenoviću, dobro možda ne baš po Kulenoviću… Ali, ako je već stvarno tako, zar nije bolje da neokupani Cigani prodaju gaće i čarape punoletnom građanstvu, nego da, recimo, šta znam.., lerdiji, opaki, namirisani lerdiji prodaju đubre od gudre našim nežnim mališanima, našoj obećavajućoj mladosti, našim neukaljanim anđelima sa vencima od cveća u kosi kojima su vene još uvek od putera.

san Utorkom na dva točka: Košmar šekspir Pouke iz prošlosti: Italijanski Šekspir Prozor Prozor u dvorište: Poruka na boci Ana Vučković u Pizi Žena na ivici nervnog sloma: Opšta mesta · ·