BeFunky-collage
KULTURA · film/TV

Zbilja je prilično teško naći jednu jedinu, onu najizdašniju tačku iz koje bi najcelishodnije bilo prići priči o onome što su ponudili autori sada već unisono hvaljene nove mini-serije „Černobilj“ („Chernobyl“). Kad je već tako, onda se mirne duše može krenuti i od bezrezervnih i ciljano baš glasnih hvalospeva na konto onoga što je predočeno u ukupno pet epizoda ovog remek-dela savremenog serijskog stvaralaštva.

Piše: Zoran Janković

Premda je pred pretplatnike programa svemoćnog HBO-a i šire gledateljstvo stigla negde u samom vrhuncu histerije usled završnice Igre prestola, ova serija se već nakon prve ili prve dve epizode nametnula kao neizbežna tačka susreta i zajednički sadržatelj među zahtevnijim filmofilima (i, naravno, serijofilima). I to na račun čisto estetskih/kinoestetskih postignuća. Naime, u eri opšte banalizacije (katkad i pod ne baš očiglednom krinkom zaumnijih sadržaja) Černobilj očarava kao redak primer iskrene i konsekventne ortodoksije, na kakve nas je, uostalom, nekada poodavno, brižno i istrajno navikavao i sam HBO (kao na primer, kroz serije Deadwood, The Wire…).

Černobilj pleni tom duboko promišljenom i filigranski filtriranom starostavnošću, ali mora biti jasno i glasno naglašeno da je utisak da se ta starostavnost, ta zavodljiva onovremenost, ne iscrpljuje samo na vizuelnom planu (na polju scenografsko-kostimografske preciznosti i ubedljivosti), te da ne proističe iz puke faktografije i okvira istorijskog događaja o kome je u ovoj seriji reč. Onovremenost je ovde, reklo bi se, jedina razumna i sasvim prikladna mera da se prikaže užas koji izbija iz svake, pa i najsitnije fusnote unutar povesti o nuklearnom košmaru Černobilja i okoline. S druge strane, autori se nikako ne mogu optužiti za vešto sročenu porciju mimetizma, jer u Černobilju nema ama baš ni jednog jedinog aspekta koji može biti izdvojen i označen kao prvo- ili drugoloptaško oponašanje stvarnosnog. U nešto malo preko pet sati trajanja televizijski Černobilj uspeva da kreira upečatljivu i sugestivnu iluziju krajnje realističnog prikaza nečega što je na planu činjeničnog stanja stvari lako pojmiti, a na planu ideje o sveprisutnoj opasnosti i ne tako lako prihvatiti, i time stupa u zasluženu rimu sa nezaboravnim TV filmom Threads u režiji Mika Džeksona tamo sredinom osamdesetim godina veka za nama.

I nije samo ta starinska mustra ono što Černobilj izdvaja iz aktuelne ponude serijskih noviteta i recentnijih naslova – tu su i serioznost i postupnost u pristupu ispredanja jedne tek naoko motivsko-tematske jednostavne društvene hronike, kao i iskrena briga za likove koji u neznanju i/ili neverici gledaju u oči katastrofi kataklizmičnog opsega i dalekosežnog uticaja. Iako je to već dugo nekakav opšteprihvaćen sud, reditelj Johan Renk, vrhunski izvođač rediteljskih radova u domenu prestižnijih serijskih sadržaja, Černobiljem je evoluirao u znatno višu ligu – ligu osobenih filmskih autora čije buduće radove valja pomno pratiti. U slučaju ove serije on se opredelio za ciljano sveden (a izrazito filmičan) izraz i jednostavnost kao vrhunski krovni koncept, a na nivou detalja i finesa Renk je pokazao otkud baš on baš tu  – na čelu autorske ekipe ovako zaokruženog, jedinstvenog i sjajnog dela (u redu, i proizvoda). Černobilj je ostvarenje bez viškova i neumerenosti na koje naprosto mami aktuelna tehnološka superiornost u smislu filmske tehnologije; sveden na svoju bit i na ono što je zapravo samo i trebalo da bude – priča o ljudima, ljudskoj patnji, ljudskim slabostima i suštinskoj krhkosti ljudske subine, Černobilj je, koliko god cinični, sitzničavi, zahtevni… bili, delo bez vidljivog nedostatka.

Dodamo li tome i utisak da je televizija u ovoj svojoj očito zlatnoj eri napokon ponudila delo koje je, premda pripovedno i stilski ukorenjeno u ne tako davnu prošlost, u nekom širem viđenju tog pojma i društveno relevantno i referentno, a pritom i diskretno politički intrigantno. I u senci te impresije i nedvojbeno povoljno krajnjeg utiska ostaju i vrhunske glumačke kreacije (Džered Heris, Emili Votson, Džesi Bakli, Pol Riter, Beri Kogan… i, uostalom, ama baš svih ostalih), maestralan dizajn zvuka i nešto očekivane ali ovde, srećom, mudro zauzdane rusofobije. Naravno, neka bliska budućnost će nam doneti odgovor na pitanje – šta posle Černobilja, kako ovome doskočiti, kako ovome parirati, kako Černobilj nadvisiti i kako uludo ne utrošiti potencijale ove zlatne žice.

BeFunky-collage Počelo je snimanje filma „Živ čovek“ Olega Novkovića pjimage (68) Prepoznajete li Diznijevog negativca po njegovim poslednjim rečima? ftwd 1200x444 srb „Fear the Walking Dead“: Premijera nove sezone večeras u 22:00 na AMC kanalu 12511960-58729810-3c9a972cc12dbb3555ee2e4c440f9a68982ff646-cover Poznati glumci i glumice u svojim prvim i poslednjim ulogama · ·