Slobodan Šijan
U VAZDUHU · intervju

Kada biste slučajne prolaznike na ulici pitali da vam citiraju jednu repliku iz srpskog filma, većina njih bi vam odgovorila nekom od rečenica iz čuvenih filmova Slobodana Šijana. Zato ne čudi odluka uredništva City Magazina da nagradu za životno delo, koja se po prvi put dodeljuje na ovogodišnjim City Awards i za koju se ne glasa, dodeli ovom proslavljenom reditelju.

Dobili ste razne nagrade u životu, film Ko to tamo peva proglašen je najboljim srpskim filmom. Sada vam je i naš magazin dodelio nagradu za životno delo. Koliko vam ovakva priznanja znače?

To je zanimljivo pitanje zato što sam ja neko ko nikada nije pridavao značaj nagrađenim filmovima, recimo. S druge strane, nagrade, kada ih vi dobijete, sigurno da prijaju, pogotovo kada uz njih ide i nešto što vam je blisko, kao u ovom slučaju taj prizvuk urbaniteta koji City Award sa sobom nosi. Moj problem sa nagradama je što one stavljaju umetnost u oblast takmičenja, kao da se radi o nekakvom sportu. Ali u takmičarskom sportu, rezultati su egzaktno merljivi i jasno vidljivi, a u umetnosti je nagrada ipak rezultat neke subjektivne procene ili dogovora. Ne postoji najbolja knjiga, najbolja slika, pa ni najbolji film! Umetnost je mnogo kompleksnija oblast od sporta i u njoj se vrednosti dokazuju kroz vreme.

Vaši filmovi snimljeni početkom osamdesetih se smatraju klasicima jugoslovenske kinematografije. Na šta ste najviše ponosni iz svoje filmografije?

Svakako na to što se i danas gledaju! Filmovi, inače, brzo zastarevaju i mnoga slavljena filmska dela, kada ih pogledate posle dvadeset godina, pa čak i ranije, deluju zastarelo i deplasirano. Činjenica da su neki filmovi koje sam ja režirao i danas popularni, jeste nešto čime se ponosim.

Uvek ste govorili da snimate filmove namenjene običnom bioskopskom gledaocu. Stanje bioskopa u Srbiji je došlo u žižu javnosti krajem prošle godine okupacijom bioskopa Zvezda. Da li mislite da ova inicijativa može da učini konkretan korak u pravcu povratka publike u bioskope?

Mislim da je u Srbiji izgrađen negativan mit o nestajanju bioskopske publike. Dok se o tome jedno vreme možda moglo govoriti, čini mi se da nas realnost demantuje. Poslednjih petnaestak godina snimljeni su neki od najgledanijih srpskih filmova ikad, a ta gledanost je ostvarena u smanjenoj državi i uprkos devastiranim bioskopima. Postoji tendencija da se zaboravlja kako su izgrađeni novi i moderni multipleks bioskopi, i da, kad bi smo brojali bioskopske sale, njih danas ima možda i više nego nekada. Ipak, nedostaje mi dobar bioskop u centru grada, ili bolje rečeno, dobar multipleks, sa savremenim uslovima za uživanje u filmu. Mislim da bi najbolje mesto za takav filmski doživljaj bila lokacija nekadašnjeg bioskopa „Kozara“ u Bezistanu gde je snimljen i prvi srpski dugometražni film Karađorđe (1911).

Snimali ste komedije, koje imaju notu tragičnosti u sebi. Koji su filmovi presudno uticali na vas i šta danas najviše volite da gledate?

Previše je dobrih filmova koje sam gledao i koji su sigurno uticali na mene. Često sam se pitao zašto uvek navodim kao uticaje neke reditelje i filmove, a neke ne. To je prava misterija! A tek kad se čovek pozabavi time čiji uticaji su vidljivi u njegovim filmovima, to je opet sasvim druga priča… Tu ima svega i svačega, jer sam se ja praveći filmove u stvari igrao filma. Igrao sam se praveći scene nalik nekim filmovima koji su mi se dopadali i tako uživao u tom procesu. Nisam patio od želje da budem mnogo originalan, jer nisam našu kinematografiju shvatao previše ozbiljno. Smatrao sam da su kod nas uslovi za ostvarivanje nekog koherentnijeg i značajnijeg opusa prilično loši. Uvek mi se činilo da su dobri filmovi koji su kod nas nastajali bili više rezultat neverovatne kreativnosti i upornosti pojedinih filmskih autora nego neke dobre klime u kulturi.

Pre nekoliko godina, u Muzeju savremene umetnosti priređena je izložba Oko filma posvećena vašem umetničkom radu na kojoj su prikazane slike, fanzini, video radovi i eksperimentalni filmovi. Koliku ulogu u vašem životu ima vizuelna umetnost?

Ja sam u svet umetnosti stupio kroz studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Početkom sedamdesetih sam priredio prvu samostalnu izložbu i snimio niz eksperimentalnih kratkih filmova. Neki od njih se poslednjih godina prikazuju i u inostranstvu. Evo, osmog marta, u Njujorku, u čuvenom Antolodži film arhivu, najpoznatijem centru za prikazivanje eksperimentalnog filma, prikazaće mi se film Vrt sa stazama što se račvaju iz 1971. godine. Da mi je neko rekao pre četrdeset godina da je nešto tako moguće, ja bih odlepio. Vizuelnom umetnošću nisam nikada prestao da se bavim, ali su moji bioskopski filmovi postigli takvu popularnost da je to u potpunosti bacilo u senku sve drugo što sam radio. Poslednje decenije, u periodu kada mi sredstva za snimanje igranih filmova nisu bila dostupna u Srbiji, došlo je do interesovanja jedne mlađe generacije kustosa za moj rad u oblasti vizuelnih umetnosti, pa sam imao priliku da to pokažem i široj javnosti u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu i Ljubljani. Objavljeno je i par izvanrednih publikacija koje se bave mojim radom, pre svega od vrhunskih stručnjaka kao što su Dejan Sretenović i Nebojša Milenković. To mi je veoma značilo, jer ta umetnička delatnost ima veliku ulogu u mom životu, pre svega zato što u njoj mogu da stvaram potpuno samostalno, ne zaviseći od raznih fondova i komisija čiji ukus uvek kaska za ukusom umetnika.

Na dodeli nagrada rekli ste da vas je Beograd oblikovao u osobu kakva danas jeste i učinio kosmopolitom. Kako vam danas deluje duh ovog grada?

Mislim da je Beograd neuništiv! Uprkos povremenim krizama, beogradski duh, koji pre svega odlikuje velika radoznalost i otvorenost prema svetu i svemu novom što se događa svuda oko nas, i dalje oblikuje kvalitet života u ovom gradu i čini ga jednim od interesantnijih mesta za kreativne ljude. Žeđ Beograđana za najnovijim informacijama i najaktuelnijim zbivanjima i doživljajima je nezajažljiva i čini srž vitalnosti ovoga grada.

Radili ste i kao profesor režije. Da li pratite šta rade mladi reditelji u Srbiji danas? Kakav savet možete da im ponudite?

Čini mi se da je najnovija generacija reditelja veoma podigla kvalitet umetničke filmske produkcije. Naročito ohrabruje pojava nekoliko značajnih mladih rediteljki koje su svojim filmovima donele novi duh i novu tematiku srpskom filmu. Ipak, kada su u pitanju filmovi za najširu publiku, tu je teško postići visoke domete bez odgovarajućih investicija. Koliko para toliko i muzike! Ali mislim da je i tu bilo nekog pomaka.

Na čemu trenutno radite i da li uskoro možemo da očekujemo novi film iz vaše radionice?

Poslednjih decenija nisam baš uživao naklonost srpskih filmskih fondova koji su mi odbili nekoliko dobrih i gotovo spakovanih projekata. Nadam se da će se to promeniti, jer imam bar još tri – četiri filma koja bih želeo da snimim. Trenutno pokušavam da „spakujem“ igrani film po scenariju Svetislava Basare Diskopatija, naravno, crnu komediju u mom stilu, prilagođenu ovom našem vremenu.

Ivan Tokin Ivan Tokin: Pisanje je putovanje Filip Vukša Filip Vukša: Dečko koji ne odustaje Ivan Šuletić Ivan Šuletić: Umetnost nije posao, već poziv Dušan Milić Dušan Milić: U potrazi za strpljivim gledaocem · ·