Nove britanske TV komedije
KULTURA · film/TV

Solidarnost je važna, zar ne? Budimo, recimo, solidarni sa našom dalekom britanskom braćom; jesmo prostorno i ne samo prostorno daleko jedni od drugih, ali ipak nas nešto krupno spaja. Njih umorne i većinski gadljive na Evropsku uniju i nas, i nas u istu tu EU ne baš ili ne zadugo još dobrodošle.

Ali i mimo tog pomalo zajedničkog otpadničkog političkog i društvenog konteksta, ima još sijaset razloga da ovih dana gvirnemo u britansko dvorište. Recimo, tu su tri nove valjane televizijske komedije stvorene tamo daleko, daleko kraj mora.

Flowers – ovu mračnu i već na uzorku prvog serijala od šest epizoda dovoljno osobenu mračnu komediju najlakše bi bilo pojasniti kao intrigantnu i uspelu britansku TV varijaciju na doživljaj sveta koji znamo iz filmskog opusa Wesa Andersona. To je prva i najtačnija impresija pri susretu sa onim što nudi ova serija, naravno, uz ogradu da ovu hiperstilizovanu (uz obavezni retro-štimung) priču o porodici ekcentrika koji se glože i trpe na sve oronulijem seoskom gazdinstvu, ipak ne prati narativna akrobatika i vizuelno preterivanje znano iz Andersonovih filmova. Ipak je ovo samo televizija. Srećom po krajnji ishod i gledateljstvo, autori ove serije ne zadržavaju se na idolopoklonstvu, te Flowers pred publiku stiže osnažen za jasan lokalni kolorit po svim važnim aspektima. Dodamo li tome i uvek izvrsnu Oliviju Colman u glavnoj ulozi, ni ne čudi što ovoj seriji na račun prvog serijala bez mnogo vaganja sleduje ocena odličan 5 (pet).

Love, Nina – u neku ruku, u fokus stavlja ekscentrike, kao daleko zanimljiviju građu za sve igrane i pisane sadržaje. Love, Nina, TV delo nadaleko poznatog britanskog prozaiste Nicka Hornbyja, dosta vere polaže u sugestivnost i moć retro-štimunga. Ovde su, pak, u pitanju osamdesete godine prošlog veka, a priča u žiži ima zgode novopridošle mlade dadilje u dom para sveže razvedenih umetnika-boema u raljama intelektualiastčkog prenemaganja nad neumitnosti života. Love, Nina već sada ima mnogo aduta na svojoj strani – zanimljive i simpatične junake, finu rekonstrukciju pomenute ere, inteligentan i dobronameran humor, suptilan ritam i pregršt pop-kulturnih referenci. A tu je i Helena Bonham-Carter u značajnoj ulozi!

Power Monkeys – ovde se radi o istinskom čudu savremene televizijske ponude. Formalno gledano, reč je o novoj varijaciji na viđeno u genijalnoj seriji Ballot Monkeys istih autora, a kako priča (iz vizure asistenata, sitnih jurišnika i samoproklamovanih jataka) prati zbivanja u vezi sa Brexitom, predsedničkim izborima u SAD (s naglaskom na navodni Trumpov izborni štab), kao i na gibanja u Putinovom okruženju, Power Monkeys gotovo u stopu prati najaktuelnija događanja na ta tri pomenuta „fronta“. Kao posledica krajnje odvažnog pristupa izradi, epizode su snimane koji dan nakon stvarnosti, koju uz dosta efektne i plodotvorne sprdnje prate, a po scenarijima koji su nastajali neposredno pred sama snimanja. A ništa od tog rizičnog zahvata u smislu manjkavosti ne da se detektovati u krajnjem proizvodu. Naprotiv, Power Monkeys je maestralan TV rad, inteligentna, poletna i viralna satira, odlična zabava, čiji autori su sa zbunjujućom lakoćom spojili aktuelnost i bezvremenost. E, ovo je već i za odličan (6)!

Džejson Born Filmska recenzija: Povratak Jasona Bourna foto izvor: http://cdn4.thr.com/ „White Girl“: Eksplicitni portreti mladih Njujorčana Filmski festival Palić Filmski festival evropskog filma Palić – rekapitulacija i preporuke Automatski nacrt Trainspotting 2: Film koji ne možemo da dočekamo · · ·