Naslovna fotografija - Hans Šol, Sofi Šol i Kristof Probst 1943. godine (foto timeline.com)
U VAZDUHU · flešbek

Stavovi koji se brane tako što se suprotna mišljenja proglašavaju za izdajnička potvrđuju sopstvenu nemoć. Ideologija koja obezglavljuje ljude ideologija je bezumlja. Time je mogla da se pohvali Nemačka pre i za vreme Drugog svetskog rata. Hitlerova politika, jedna od najomraženijih i najpogubnijih u istoriji čovečanstva, surovo se obračunavala sa svima.

Piše: Ljubisav Panić

Najveća krivica Sofi Šol tada je prepoznata u njenom insistiranju na razmišljanju svojom glavom. Nacistički režim joj je glavu onda i oduzeo. Pogubljena je na giljotini, u dvadesetprvoj godini života. Država se tim gestom na najbrutalniji način odrekla intelekta, požrtvovanosti, hrabrosti, bunta i mladosti, srljajući neminovno u propast.

Sofi isprva nije bila svesna opasnosti režima, niti je mogla da predvidi užasnu budućnost. Iako se njen otac, bivši gradonačelnik Forhtenberga, suprotstavljao Hilterovoj politici, četvoro od šestoro dece, koliko ih je imao, bilo je na putu da postane poluga u nacističkoj mašineriji. Sofi, njen brat Hans i sestre Inge i Elizabet bili su članovi nacističkih programa za omladinu. Glorifikovali su zemlju, podržavali priče o blistavoj budućnosti i verovali da će Hitler smanjiti nezaposlenost. Pacifistički nastrojeni Robert Šol je odgovorio: „Da li ste razmotrili kako će to sprovesti u delo? On proširuje industriju naoružanja i gradi barake. Da li znate kako će se sve to završiti?“.

Proći će neko vreme dok mlada Sofi ne bude shvatila očeve reči. Prvo otrežnjujuće iskustvo doživeo je Hans, kada mu je zabranjeno da peva pesme koje nisu osmislili belci. Sofi je potom, na jednom sastanku omladine, uskraćeno da diskutuje o pesniku Hajnrihu Hajneu, jer je bio jevrejskog porekla. Postepeno, Robertova deca počela su da uviđaju pogubnost politike i gaje nesuglasice sa vladajućim režimom. Gledala su kako se pojedini omiljeni učitelji i jevrejski učenici uklanjaju, trpela su pritisak da budu poslušne sluge sistema, da bi, na kraju, bili uhapšeni zbog aktivnosti koje su bile banalne, ali u suprotnosti sa nacizmom.

Bila je to tačka preokreta za Sofi. Iako su posle prvih hapšenja ona i njeni najvoljeniji bili oslobođeni, nije mogla da uguši protivljenje koje je osećala. U osvit Drugog svetskog rata, napisala je svom momku: „Sad ćeš svakako imati mnogo toga da radiš. Ne mogu da shvatim da će sada ljudska bića konstantno stavljati u smrtnu opasnost druga ljudska bića. Nikada to neću razumeti i smatram to užasnim. Nemoj da mi govoriš da je to za otadžbinu“.

Razočarana Sofi upisala je studije biologije i filozofije u Minhenu 1942, koje će sve promeniti. Živela je u društvu u kom su, prema rečima njene sestre, despotizam, mržnja i laži bile normalna pojava i radovala se što će posle teških radnih akcija studirati sa Hansom, koji je povremeno odsustvovao iz vojske. Ubrzo, oni su osnovali antinacističku grupu poznatu kao Bela ruža. „Neko je, najzad, morao da počne. Ono što smo napisali i govorili, u to su verovali i mnogi drugi. Oni samo nisu smeli da se izraze kao mi“, rekla je Sofi kasnije.

Članovi Bele ruže bili su svesni rizika. Sofi se dobro sećala da joj je otac proveo nekoliko meseci u zatvoru samo zato što se usudio da kaže da će Nemačka izgubiti rat. Uprkos tome, ona i Hans su sa nekolicinom prijatelja pisali i štampali tekstove koji se protive Nacističkoj partiji. Pozivali su narod na otpor i distribuirali na hiljade letaka u više gradova. „Ništa nije toliko nedostojno civilizovane nacije kao dozvoljavanje da njom bez otpora upravlja neodgovorna klika koja se pokorila bazičnim instinktima. Sigurno je da se danas svaki pošten Nemac srami svoje vlade. Ko među nama ima ikakvu zamisao o opsezima srama koji će zadesiti nas i našu decu kada jednog dana spadne veo sa naših očiju i najstrašnijih zločina […]“, pisalo je u prvom od šest tekstova udruženja.

Početkom 1943. Bela ruža je, međutim, napravila pogrešan potez. Na Univerzitetu u Minhenu izbio je sukob između profesora Pola Gislera, koji je, veličajući Hitlerovu politiku, poručio studentkinjama da prirodno mesto za žene nije na univerzitetu, već uz porodicu, pored supruga. „Za one studentkinje koje nisu dovoljno lepe da pronađu muškarca, biću srećan da pozajmim nekog od mojih ađutanata“, poručio je i izazvao napad u auditorijumu, u koji se umešala policija. U Beloj ruži su verovali da su svojim delom podstakli studente na opravdanu neposlušnost i odštampali su novih 1300 letaka, koje su distribuirali po univerzitetu. Sofi i Hans bili su primećeni i uhapšeni prilikom podele. Jedno od pisama povezano je sa studentom Kristofom Probstom, njihovim prijateljem i važnim članom Bele ruže, tako da su zajedno optuženi za izdaju.

Život Sofi Šol se posle toga primicao kraju munjevitom brzinom – od hapšenja do završenog procesa proteklo je svega nekoliko dana. „Ja sam majka dvoje optuženih“, rekla je Magdalena Šol kada je pokušala da prati suđenje svoje dece. „Trebalo je bolje da ih podigneš“, odgovorio je čuvar, koji je njoj i Robertu zabranio prisustvo. Sofi i Hans videli su roditelje nakratko posle donošenja smrtne presude. Nekoliko sati kasnije odvedeni su na giljotinu. Na suđenju nisu odali nijednog člana Bele ruže. Pre nego što će umreti, Sofi je izjavila: „Kako možemo da očekujemo da pravednost prevlada ako nema gotovo nikoga ko je spreman da se bori za pravedne ciljeve… Divan je, sunčan dan i ja moram da idem. Ali koliko drugih mora da umre na bojnim poljima ovih dana, koliko mladih, obećavajućih života. Šta moja smrt znači ako je našim aktivnostima na hiljade drugih upozoreno. Među studentima će sigurno biti revolta“.

Prilikom suđenja, Robert Šol je uspeo da se probije u sudnicu i, pre nego što je izbačen, uzvikne: „Postoji viša pravda! Oni će ući u istoriju!“. Kao i obično, bio je u pravu. Sofi i Hans Šol se decenijama unazad slave kao heroji, ali jačanje desničarskih ubeđenja, koja sve češće podsećaju na nacizam, ne sluti na dobro. Despotizam, mržnja i laži još uvek igraju veliku ulogu. Britke misli mladih studenata plaćene su ogromnom cenom, ali zato predstavljaju važan podsetnik da se borba za pravedne ciljeve i slobodu mora voditi na svakodnevnom nivou.

pjimage - 2019-06-17T095804.710 Najlepše fotografije Romi Šnajder pjimage - 2019-06-13T222736.782 Impresivna karijera Džudi Garland u 15 fotografija pjimage (97) Ove stvari sigurno niste znali o Ameliji Erhart BeFunky-collage (3) Evo šta je princeza Dajana zaista mislila o princu Čarlsu kada ga je upoznala · · ·