Deda
U VAZDUHU · kolumna

Ulicama grada su šetali neki uniformisani ljudi, koji nisu bili ni vojska ni milicija, a ipak na prozore su se navlačile zavese i roletne i zaključavala su se vrata. Ljudi bi utišavali decu i pravili se da nisu kod kuće. Deda je televizor krio u spavaćoj sobi koja je uvek bila hladna i zamračena. Vesti su se slušale na radiju, a televizor bi palio samo ponekad, uglavnom uveče, kada bi bio siguran da u blizini nema pomenutih. Oni su, u stvari, bili sposobni da pomoću nekakve sprave, zvane „lovac“, otkriju prisustvo TV prijemnika u kući i naplate TV pretplatu. Deda, očigledno, nije želeo da plaća državi televiziju. E sad, da li je u pitanju bila malecna paranoja i pusta palanačka priča, jer ja nikad nisam videla te tragače za prijemnicima, ili pak, istina i dedina nepresušna želja da zajebe sistem – ne znam.

Deda je, doduše, i pripreme za slavu obavljao prilično tajno, iako je Tito već uveliko bio mrtav i popovi su se slobodno šetali i dolazili u kuću, sve je nekako bilo krišom. Na slavu su uvek dolazili dedina sestra Kosa a.k.a Cupana i njen muž Milun. Milun je bio majstor, što se kaže izvođač radova, znam da nikad nisam razumela šta priča jer su mi termini koje je koristio bili nepoznati i imao je šprahfeler, a omiljena reč mu je bila „đuture“. Mislim da su on i deda bili politički neistomišljenici. Kosa a.k.a. Cupana je babi kupovala šerpe i kuhinjske krpe za slavu, uvek je nosila ciklama komplet, suknju i sako, ispod crnu majicu ili džemper i na ogromnim grudima veliki zlatan medaljon u obliku Nefertitinog profila, mada smo mi to tad zvali Kleopatra. Imala je kratku crnu kosu, prirodno rumene obraze i roze karmin. Stalno je decu držala na krilima, cupkala i pevala dečije pesmice, odatle i nadimak Cupana koji joj je dao moj tata u svom detinjstvu. Kosa i Milun nisu imali dece.

Umesto Minja, mene je deda uvek zvao Milja, jer to Minja k’o da nije ime i šta to uopšte znači? To ime u stvari i ne postoji. Moji roditelji su se tu nešto istripovali kad su od toliko pristojnih ženskih imena izmislili ovo nepostojeće. Onda je on smislio najsličnije, a u narodu prihvaćeno i po njemu dovoljno razumno ime, i tako mi se i obraćao. A baš sam mu bila miljenica.

Deda je rođen 1916. Vozio je kamion, Mercedes, to mu je bila profesija, znao je da ga sam pogura ili povuče kad se zaglavi u snegu. Obožavao je tatinu Folksvagen Bubu, zvanu Folcika. Sve pokvarene predmete popravljao je tako što bi ih lepio crnom izolir trakom ili vezivao žicom, svejedno da li je u pitanju ograda, kapija ili tranzistor. Mislim da je učestvovao u ratu, ali o tome nije govorio nikad. Pio je pivo i mnogo slatku kafu. Umro je u snu od izliva krvi u mozak. Ja sam bila peti razred i nisam išla sutradan u školu. Posle sam ga godinama sanjala i uredno babi prenosila poruke. Bio je visok oko 2 metra i imao onaj blago pogureni stav visokih ljudi koji paze da ne udare glavom u štok od vrata. Uvek je nosio šešir, brkove i često mene na ramenima. Glavu je brijao na ćelavo, sam, sa puno sapunice, uvek na dnevnom svetlu pored prozora.

Na onom skrivenom televizoru redovno smo gledali Dinastiju. Komentari za program neprimeren dečijem uzrastu, to znači neko na ekranu se ljubi ili je poluobnažen, bili su: „pu, cigani!“ i „nije je sramota gole guzice“, al’ ne sećam se da sam ikad u njegovom prisustvu videla golu guzicu na TV-u. Kasnije, kada je prihvatio televizor kao legalnu spravu, iznajmljivala sam za njega vesterne u videoteci. On bi ih, zavaljen u fotelju gledao i dremao.

Srećna domaćica Srećna domaćica: Bulevar “revolucije” Crveno i roze Srećna domaćica: Crveno i roze nose samo koze Devojčica Srećna domaćica: Devojčica Emigranti Srećna domaćica: Emigranti