Nervozica
U VAZDUHU · kolumna

Ponekad mi Beograd izgleda kao neka kutija u kojoj smo svi mi obezglavljene muve koje tako lete i sudaraju se. Jadne muve bez glave na putu do posla, škole, kuće, besomučno trupom i krilima udaraju o stakla, vrata i ulice tražeći izlaz, tražeći oazu, tražeći glavu sa ramena.

Dan počinje jutarnjim programom, sa preterano nasmejanom ili zabrinutom voditeljkom, gomilom nesuvislih pitanja gostima u studiju i hrpom glupih tema bez poente. Sve brzo postaje iritantno i ispijanje prve kafe pretvara se u psovke i kletve usmerene u pravcu televizora. I dok vi psujete i psujete kapljica crne tečnosti vam zapada u dušnik, pa se i zagrcnete, ali prilika na ekranu još uvek se smeje i govori, govori beskonačno besmislene rečenice sve dok je reklame ne prekinu. Ispružite ruke iznad glave i gledate pravo da vam se povrati dah i zaustavi kašalj. Koliko je sati? Vreme je za umivanje, tuširanje, doterivanje, da lepi i sveži izađemo u novi dan, da niko ne primeti neplaćene račune i kineske cipele, bižuteriju, sipljivi kašalj i bol u želucu, jeftinu farbu i ispucale krajeve. U oblaku cvetnog dezodoransa, nekog koji najviše liči na parfem, štiklom bez flekice korača se prema tramvajskoj stanici brzim i lakim korakom. Tramvaja nema – mačka je ušla u trafo stanicu i spržila se, nestalo struje u čitavom kvartu. Sipi kiša i frizura će ubrzo da se pokvari. Rešenje je taksi, brzo i lako dovešće vas do željene destinacije. Već zamišljate topli automobil i udobno kožno sedište. Uđete u prvi koji naiđe, jer kiša pada sve jače. Govorite adresu. Vozač žvaće čačkalicu, ima perut, frkće i šmrkće, čačka uvo, žali se na mušterije, a automobil mu smrdi na kiseli kupus. Neki od nas će mu reći da začepi gubicu i vozi na destinaciju, a on će pokušavati da se opravda i da vam objasni kako je mnogo bolje ići drugim putem i tako, sve dok mu ne opsujete sve pretke i potomke i ne rizikujete da vas izbaci iz vozila, neće se smiriti i odvesti vas za vaše novce na željeno mesto željenom rutom. Izlazak iz taksija praćen je lupanjem vrata i uzdahom, otvaranjem kišobrana pod udarima vetra i obaveznim umakanjem barem jedne cipele u duboku baru pored samog trotoara. Stajete ispred trafike. Trafikantkinja, mlada i fit, žvaće energetsku čokoladicu i besomučno vam uz cigarete nudi žvake, upaljače, knjige. Ljubazno odbijate ponuđeno, ali ona je toliko uporna da rizikujete krvoproliće, pa kupite dvadeset šesti upaljač ovog meseca. Ko nije opsovao taksistu, okomiće se na trafikantkinju, a ako je uspeo da sačuva živce do sad, čeka ga pekarka koja prevrće očima jer joj tražite samo jednu kiflu i jogurt. Ta pekarka svakodnevno rizikuje da dobije čašu jogurta posred lica, ali na pretnje i kletve je odavno oguglala. Plaši se samo gazdarice i Boga, ostali je ne zanimaju i što se nje tiče kao da ne postoje.

I tako, radnik stiže na posao, učenik u školu, student na fakultet, sa jednom mokrom cipelom, polomljenim kišobranom, novčanika praznijeg za cenu vožnje i upaljača, pokvarene frizure i mokrog čela, sa kiflom u plastičnoj kesi. Poštovaćemo šefa i šeficu, starijeg kolegu, iskusniju koleginicu, profesora, njegovu sekretaricu i bibliotekarku, svima poželeti dobar dan i udeliti osmeh, zamoliti kafe kuvaricu za kafu i preleteti vlažan pod velikim koracima da ne uvredimo čistačicu, da joj pokažemo kako cenimo njen rad, ona će nama poželeti da slomimo nogu, mi njoj da crkne i počinje radni dan.

Radnik je uvek čio i veseo i oran za rad jer važno je imati posao, student mora da uči, jer važno je učiti, jer jednog dana postaćemo ljudi, veliki i važni, kao oni koje smo gledali u filmovima sa širokim ramenima i kožnim tašnama. Živećemo u kućama i voziti svoja kola, bogati i lepi i Beograd će postati Holivud.

Voya George Pouke iz prošlosti: Voya George, zvezda nemog filma Vetar i zastave Vetar i zastave: Nepotrebno precrtaj Radost na biciklu Utorkom na dva točka: Biciklistički osvrt na petooktobarske promene Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Vrisak lične prirode