Pomeranje
U VAZDUHU · kolumna

U ovom haosu od života koji nam se tako bezobzirno dešava, nema mnogo izbora nego da budeš hejter punim srcem. Prvo smo, ničim izazvano, dobili otkaz u stanu u kom smo živeli godinama. To nam je prvi zajednički stan, prvi put upuštanje u život sa partnerom, rušenje iluzija, adaptacija. Početak aprila, zvoni telefon i sa druge strane sa čuje: „Iselite se za mesec dana“. Brzo smo našli novi stan i preselili se, a onda sam tako super umorna i nervozna pala i opalila leđima u štok od vrata, pa sam malo mislila da neću da ustanem nikada, al’ sam ustala.

Već sam imala takve povrede koje ti kažu:“Stani i iskuliraj, promeni se“.

Jednom, dok sam živela na Vračaru u mansardi poznatoj pod nazivom „šupica“, krenem u subotu ujutru na posao, onako sva doterana stavim naočare za sunce, otvorim vrata i umesto kroz vrata krenem kroz zid i udarim čelom u neki zaboravljeni ekser. Puknu naočare, ja se zateturam, boli mnogo, počnem da plačem, onda shvatim da sam našminkana i ako budem morala da idem taksijem u hitnu, sa krvavim čelom i razmazanom šminkom niko me neće primiti u auto. Prestanem da plačem, pomislim koga da zovem? Vikend je, jutro. Nikoga. Obrišem krv i suze, pogledam može li rana da prođe bez ušivanja, može, dovedem se u red i odem na posao. Tada sam shvatila da ne treba više da živim sama.

Nekoliko meseci kasnije, u istom, samo sada renoviranom stanu, živim dane svog života. Pozna jesen, uveliko se dopisujem sa sadašnjim momkom, još ga nisam videla ni upoznala, ali poruke piče na sve strane, mrtva zaljubljena na neviđeno. Ustajem ujutru, kuvam kafu, otvaram krovni prozor, palim laptop u inboksu stoji poruka. Mnogo lepo piše. Popnem se na dvosed da zatvorim prozor, okliznem se, i iz stojećeg položaja, znači sa oko dva metra visine, sletim na parket i puknem svojom koščatom guzicom iz sve snage. Stvarno je nekad sreća što sam mršava, da sam teža ko zna šta bih sve slomila.

Obeleže te takvi momenti, tih par sekundi u kojima se osećaš bespomoćno i ne znaš šta ti je sa telom, da li si pokretan ili nepokretan, da li je nešto slomljeno, šta da radim, kako do telefona, koga da zovem. Uključi se rotaciono svetlo u glavi i misli jure brže nego vatrogasci kroz Ruzveltovu. I onda olakšanje kad shvatiš da je, iako boli, ipak sve ok.

Iz stana u Takovskoj sam se odselila uz rečenicu „Zbogom zauvek!“ i uselila se u verovatno najlepši stan do sada u ovom dugogodišnjem podstanarskom životu. S obzirom na činjenicu da ne mogu da prodajem na eBay-u, svu odeću koje nisam obukla duže od godinu dana, cipele, posteljinu, ćebad i sve ostalo što mi više nije potrebno spakovala sam u velike kese, napisala šta je u njima i spustila pored kontejnera. U roku od deset minuta stvari su nestale. Perem prozore i vidim devojku kako zainteresovano gleda unutra i onda zadovoljno stavlja moje kese na kolica, a koliko se samo obradovao dečkić kada je u hrpi časopisa i poluiskorišćenih sveski pronašao plišani rokovnik, pa ta sreća je nemerljiva! A karma je dosta ozbiljan igrač, ima da mi vrati pet džakova sreće i zadovoljstva. Stres selidbe, pomeranja sa mesta koje ste počeli da doživljavate kao svoj dom, pravili ga da vam bude udobno i najvažnije delili sa nekim ko vam je bitan, ublaži se kada tamo nekim ljudima, koje ne poznajete i uglavnom ne vidite, ulepšate dan. Iako me boli ova kičma ima da radim i mislim sve baš lepo i da zajebem pesimizam i nervozu. Proleće je i vreme je za promene, pomeranje na bolje i najbolje.

Srećna domaćica Srećna domaćica: Bulevar “revolucije” Crveno i roze Srećna domaćica: Crveno i roze nose samo koze Devojčica Srećna domaćica: Devojčica I bogati plaču Srećna domaćica: I bogati plaču