Postpraznični shopping
U VAZDUHU · kolumna

U osmom danu nove godine, kada šarene lampice već gube sjaj i magiju i počinju da žmigaju bez reda i ritma, kada euforija splasne i novogodišnje odelo ne izgleda više tako specijalno i novo, već čuči spakovano u ormaru, željna neke nove krpe, novog uzbuđenja koje će mi doneti skidanje cene sa odevnog komada, nalazim se u tržnom centru.

Konzumerizam vadi zadnje pare iz džepova. Ljudi se sudaraju boreći se kupe još nešto na sniženju, sada za svoju dušu kada su poklone razdelili, da opale još koji selfi sa Deda Mrazom i okićenom jelkom. Ja se pod neonom gledam u ogledalo pored izloga i zaključujem da mi možda treba ponovno farbanje kose, da mi se nos raspada od prehlade i da čarape posle jednog pranja nisu više ono što su bile, a kupljene su tik pred Novu. Nezadovoljna onim što sam videla okrećem se oko sebe, trljam platnu karticu prstima kao da je Aladinova lampa, čekam dobru ideju i ispunjenje želje. Pažnju mi privuče muškarac, visok, neprivlačan, u svetlom sakou i beloj košulji, plavih očiju, žućkaste proređene kose i mizerne jareće bradice. Vuče beli plastični kofer, nosi kaput prebačen preko ruke i deluje tako nezainteresovano i odsutno, kao da je na nekoj železničkoj stanici i gleda kada će se pojaviti voz, sve razmišljajući da li da u isti uđe ili da se baci pod njega. Trenutak prođe, ja nastavim za reklamama dalje i izgubim „jareću bradicu“ u masi. Skidam se i oblačim u belim kabinama koje nikada nemaju dovoljno ručki za kačenje ofingera i odlaganje svega što zimi na sebi nosimo. Hukćem dok sa poda skupljam torbu, mobilni i naočare, vraćam probanu garderobu ljubaznoj devojci uz unapred pripremljen odgovor: “Ne, ne odgovara mi ništa.“ Zatim novi butik, novi entuzijazam. Hvatam krugove oko rafova i ugledam je – mala, fina crna haljna, ko zna koja po će biti po redu u mojoj skromnoj kolekciji, ali drugi kroj, drugi materijal – ponoviću se. Nalazim odgovarajući broj i kada pokušam da je skinem sa čiviluka, nešto zapne, povučem ja jače, ono još jače zapelo, pogledam malo bolje, vidim žensku ruku koja čvrsto drži moju haljinu. Ne da ona, a ne dam ni ja. Već su mi rumeni obrazi od besa, ali ne ide da se bijem u radnji sa nekom još sitnijom od mene, pa ponovo potražim odgovarajuću veličinu. Pronađem uz malo muke i ponosno zauzmem mesto u redu za presvlačenje. Čekam i zurim okolo, kad sretnem poznat izgubljeni pogled, „jareća bradica“ i dalje vuče onaj kofer, a u rukama mu dve bundice od veštačkog krzna i ženska torba. Gledamo se par trenutaka, ja mu klimnem sa razumevanjem i uskočim i kabinu. Kada shvatim da je sve baš kako treba, izlazim, a on je još tamo, koluta očima i broji kocke na plafonu.

Red na kasi je predugačak. Plava prodavačica, kao i uvek, ima neki problem i uz promrmljano izvinjenje zatvara kasu. Ostaje samo smeđokosa početnica koja nije baš sigurna šta treba da radi, pa kuca, uzdiše i preznaja se. Opet čekanje. Iza sebe čujem poletno, poluglasno brbljanje na stranom jeziku. Kotrlja se r na sve strane u dva ženska glasa. Francuskinje. Kikoću se. Ne mogu da odolim da ih ne vidim, jako me zanima kakve su tako srećne. Ležerno se okrećem i vidim dve brinete savršeno izvučenih linija na očima, sa malo sjaja na usnama i finim baršunastim puderom preko glatkih obraza. Jedna, malo viša, ošišana je skroz kratko i sija joj se neofarbana šiška, a drugoj ravno ošišani krajevi dodiruju bradu. Nose crne rolke i biserne naušnice, tople ravne čizme i tamne farmerke sa aplikacijama. Na rukama po jedan prsten, bezbojni lak i srebrni sat. Na ramenu torba od braon kože. Jedna kupuje pantalone od tvida i lakovani kaiš, a druga crni džemper. Okrenem se pogledam prema kasi, moj je red, pa opet prema njima, kad odmah iza Francuskinja evo poznate osobe. „Bradici“ se zadovoljno smeši brk jer je kupovina skoro pa gotova, oslonio se na onaj kofer, vuče im bunde po podu i pevuši sebi nešto u bradu. Podignem kesu u znak pozdrava, a on mi klimne sa osmehom.

Zamagljeni Vetar i zastave: Zamagljeni Biciklistička jelka Utorkom na dva točka: Novogodišnja biciklistička priča Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ramo, Ramo, druže moj Franz Welser-Moest Žena na ivici nervnog sloma: Mamurluk u Beču ·