San
U VAZDUHU · kolumna

Već nedeljama sanjam mrtve. Uteše me. Uplaše me. Šalju mi putokaze. Zbunjuju me. Ne znam šta da mislim. Da pitam nekoga šta to znači? Da otvorim tarot ili natalnu kartu, da vidim gde mi je Saturn i do kad je Merkur retrogradan? Opet ništa neću razumeti.

Ponekad sanjam ujutru, kad sunce počne da izlazi i da ubacuje svoje pipke kroz rupice na roletni. Iz sna me trgne vrelina na stopalu i pseća glava na obrazu. Uzdahnemo.

Sanjam komšinicu S. Umrla je prošlog proleća od upale mozga u šezdeset petoj. Za sebe je govorila da je u mladosti bila lepa k’o Sofija Loren. Pušila je četiri pakle cigareta na dan, znala je da povuče tri dima i od cigarete ostane samo pepeo koji joj padne na papuču. Kada je bila najveća kriza i rat u Bosni, imala je trafiku-prodavnicu gde sam, više puta dnevno, kupovala Kinder jaja na crtu. Sanjam je kako sedi u mraku te svoje prodavnice i puši. Ćuti. Ne vidim joj lice, samo narandžasti žar. Čekam da padne pepeo. Ne znam zašto sam došla. Napolju jure kola, a ja sam ostavila pse. Zgaziće ih. Moram da izađem. I dalje ne znam šta da kupim. Gurne mi kutiju sa pomfritom niz pult. Da, gladna sam. Pomfrit je hladan i bezukusan, kao karton. Ne kuca račun, nema struje. Ne pomalja se iz mraka. Izlazim. Dozivam pse.

Ako posle smrti duša otputuje na bolje mesto, zašto ona i dalje sedi u mračnoj prodavnici?

B je umro pre mnogo godina. Imao je oko 35 i tromb u butini. Ležao je u bolnici, ustao da pije vode i tromb je našao put do njegovog srca. Držao je kafanu u koju smo išli noću i danju, za sve slave i praznike. U podrumu smo igrali fliper, a na spratu puštali najnovije hitove koje su, pre ere interneta, donosili narezane na CD entuzijastični studenti iz Beograda. Sanjam ga kako se smeje ispod vodopada, pokušavam da kroz gusto zeleno rastinje stignem do njega, da mu se javim. Okliznem se na mahovinu. Ne čujem mu glas od huka vode. Pozivam ga rukom da dođe. Vodopadi nestaju i pozadina su sad vijetnamski zelena brda pod jarko plavim nebom. Kaže mi: „Dobro je.“ Odlazi u šumu oslanjajući se na štap. Budim se.

Jako je kasno noću, mrak najcrnji, na ulici nema nikoga. Sva su svetla pogašena i svi pošteni stanari zgrada i kuća na Zvezdari spavaju. Ja se zavlačim u krevet, pažljivo da ne probudim ni momka ni kučiće, i u trenutku kad mi glava dodiruje jastuk, nastupa moja komšinica. Izađe na terasu, pa ogromnim glasom od koga se ledi krv, doziva u pomoć anđele i svece, Boga i Isusa, da je izbave i sačuvaju od zla. Onda se obrati monstrumima koji je proganjaju, koji je ubijaju postepeno crnom magijom, raznim satanistima, navede im ime i adresu, selektivno pobroji sve njihove grehe i sve načine na koje je muče. Obavezno naglasi svoju lokaciju, ulicu, broj i sprat, da je spasitelji lakše nađu i veruje da samo pravoslavlje može spasiti svet. Ukočena držim dah pod ćebetom, kao da ona može da čuje moj pokret i disanje, i čekam je da završi. Kada ućuti, povuče se nazad u stan, a ja zaspim.

Sanjam babu i dedu. Odlaze na put negde daleko, na more. Znam da ih više neću videti i tužna sam, ali oni su sada tu, živi i mlađi nego što su bili kada su zaista otišli. Pakuju stvari u kutije, prodaju nameštaj. Polako sve iz kuće nestaje: ormari, vitrine, kreveti, fotelje. Ostaju goli zidovi i kuhinja, a onda se i oni izgube. Baba uzima veliki, drveni, zidni časovnik, što stoji iznad vrata od špajza i oglašava svaki pun sat, a navija se ključem, i rastavlja ga na delove. Onda te delove pakuje u kutiju i šalje brzom poštom na aerodrom. U rukama joj ostaje mehanizam, a na zidu fleka. U korpu stavlja visibabe iz dvorišta i kuvana jaja. Sve pokriva krpom. Deda je čeka u Fići obučen u košulju i džemper. Odlaze. Ja stojim pored kapije i mašem.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nalazi iz detinjstva Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Horhe, Žorž i Žorže Bicikl Utorkom na dva točka: O vožnji bicikla i sedam velikih životnih istina Trista dinara Srećna domaćica: Trista dinara