sex and the city
U VAZDUHU · kolumna

Bile smo, koliko se sećam, negde na drugoj godini studija kada je počeo da se prikazuje „Seks i grad“ na televiziji. Nas četiri smo imale po, otprilike, dvadeset godina i okupljale se svakog utorka ili četvrtka i „gutale“ svaku rečenicu, kadar, cipelu, boju kose, i nikada nismo mogle da se dogovorimo koja je koja, jer Miranda je najružnija i nije bilo šanse da jedna pristane da bude ona, pa je svaka, po nekad, bila jedna od one tri sto su dobre ribe.

Koliko god da današnji hipsteri, koji su tad bili bebe, tvrde da je najveća glupost koju možeš da izjaviš da ti je „Seks i grad“ promenio život, evo ja ću da „lupim i ostanem živa“ i nek bude da nikom drugom nije, nama jeste, za nas četiri to je bila revolucija. Prava pravcata revolucija.

Beograd je tih godina bio Njujork, leteo na krilima tek odigranih političkih „promena“, a mi smo sanjale o svojim budućim karijerama, životima, hoćemo li ikad imati dovoljno para za sve te cipele, da li je veličina stvarno bitna, da li je legalno posedovati vibrator, imati ljubavnika, psovati, depilirati se ili puštati dlake, biti gej, istraživati, zauvek baciti krpene gumice za kosu, voleti svoje prijateljice i svađati se sa njima, postojati. Odjednom su iz najmračnijih kutaka naše svesti izašle napolje i verbalizovale se misli koje nikada ne bi bile izrečene, da ih Samanta u nama nije izvukla odatle. Nesrećni naši tadašnji momci, znale smo sve o svakom, od toga kako se ljubi do koliko može da izdrži, smrde li mu noge i koliko puta dnevno se kupa, a kad mu se diže. Ipak svaka od nas je zadržavala svoju individualnost u životu i izborima, jer kad duboka intima izađe na videlo, nema kopiranja.

Na letovanjima smo pile i pušile do iznemoglosti, sunčale se do najjačeg crvenila i plivale u zalazak sunca. Pravile smo žurke i beskurpulozno zavodile muškarce, pa pred spavanje brojale sa koliko njih smo se do sada poljubile, svaka je imala svog mister Biga i debelo se patilo. Radovale smo se seksu kao čokoladi, jer nam je četvorka sa TV-a objasnila da je to normalan deo života i emancipacije. Nije da smo mi odrasle u nekoj super uštogljenoj sredini, ali ipak nas mame nisu puštale da prespavamo kod dečka u srednjoj, izlaz smo imale ograničen, uvek do pola dva i dobro se pazilo sa kim smeju da te vide u gradu. Na kraju krajeva, ipak smo mi odrastale devedesetih, za seksualne atribute i radnje bile su zadužene sumnjive zvezde i šatorske pevačice, što nam i nije bio neki primer za identifikaciju, a onda su se pojavile četiri lepe, uspešne žene koje su volele, patile i ludo se zabavljale i mi smo poželele da budemo baš one.

Okupile smo se sinoć, posle dugo vremena ponovo sve zajedno za istim stolom i u sličnom kafiću. Jedna živi na drugom kontinentu i ima ćerku, druga čeka drugo dete, treća je super uspešna, četvrta sam ja. Sreća što nijedna nije singl, pa su muževi i momci sa kojima živimo ispretresani uzduž i popreko i sad znamo ko se kupa praškom za veš, ko ne može da ostvari konekciju, ko kvari tehniku, ko ne ume da složi majcu, ko ustaje noću, ko hrče, ko pravi decu k’o od šale, koja ide kod psihijatra, koja nema redovan sex, koja se seli svakog petka, koja izbacuje partnera u dnevnu, zašto nam je lakše da same širimo veš i zašto baš njih volimo.

Shvatim na kraju da smo mi sada u godinama koje su Keri, Samanta, Šarlot i Miranda imale na početku serije i koliko smo mi srećne jer smo u dvadesetima živele „Seks i grad“, jer ko bi imao snage da tek sada sve to počinje. Hvala vam devojke.

P.S, Molim vas, nikako ne snimajte treci deo filma, ne zanima nas kako imate seks u šezdestoj.

Erik Satie Pouke iz prošlosti: Život po Eriku Satiju Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Carigradske mačke Leto Ivan Tokin: Leto Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Ne biste me više zadržavali ·