Džentlmen
U VAZDUHU · kolumna

Muškarci znaju da budu baš dobri drugari i na večito pitanje da li postoji muško-žensko prijateljstvo moj odgovor je uvek da. E sad, da li u tim prijateljstvima dolazi i do nekakve privlačnosti, naravno da dolazi. Svi smo mi, bilo žene, bilo muškarci, bili istinski zaljubljeni u svoju najbolju drugaricu. Nema tu ništa gej ili neobično, voliš nekoga, zabavno vam je zajedno, imate gomilu tema, puno poverenje. O da, ponekad se lako sklizne i u pravu ljubav, ali u većini slučajeva to je faza koja se prođe, prevaziđe i preraste u simpatično sećanje.

Poenta je u ovome: oduvek se toliko bolje provodim u muškom društvu, da kada bi me neko pitao ko je moj izbor za zabavu i druženje, sad i zauvek, odgovor bi bio – muškarci. Kako sam starija i konzervativnija, očekujem da moji muški prijatelji i poznanici budu džentlmeni. Ono, da popiju batine umesto mene kad se svađam sa kamiondžijom na pešačkom, da me vode u kafanu, da mi otvore vrata i ponesu kesu sa pijace. Vi sad možete da se smejete i da kažete: eto ti vaša ženska ravnopravnost, sama nosi teške torbe – i ok je to, ravnopravni smo, sama ću ja da platim sebi piće, za pijacu imam kolica, ali priznajem da mi je toplo oko srca kad neko to uradi umesto mene iz čistog muškog kodeksa, jer misli da to tako treba.

Imam, na primer, za prijatelja jednog starijeg gospodina koji je godište mog tate, imamo isti hobi, pa se družimo na izvesnim manifestacijama. Uvek mu se obraćam na Vi, nikad ne psujem, a on mi ponese kofer, plati kafu i zove me sa svog mobilnog, da ja ne trošim. To su sve sitne stvari, ali sasvim dovoljne da se osetim kao poštovano žensko biće, a ravnopravnost postižemo u razgovoru. Slično iskustvo imala sam sa nekoliko pilota raznih generacija, koji su mi, bez obzira na njihov visoki čin kapetana, otvarali vrata i pridržavali kišobran. Da ja sad imam neku vrhunsku guzicu, pa da pomislim da me propuštaju ispred sebe da bi gledali u istu, jednostavno nije slučaj. Zato verujem da je to samo dokaz da još uvek oko nas postoje muškarci kod kojih ljubaznost nije opravdanje mužjačkih aspiracija, no potvrda vaspitanja.

Elem, nasuprot ovoj, gore pomenutoj, gospodi, kod izvesnih primeraka muške populacije počela sam da primećujem jednu poprilično iritantnu osobinu koja se provlači uz životno načelo „opušteni smo, baš nas briga“ – a zove se: grebanje, žickanje, uvaljivanje. Kad drugi imaju što ja da se nudim – fazon. Super uspešni mladići koji se hvale svojim radom i zaradom idu na letovanja, jedrenja, ručkove i večere koje drugi plaćaju, žive u stanovima brojnih prijatelja samo dok se ne snađu, dok ne umre ujnina baba koja će im ostaviti stan, u inostranstvo putuju redovno, ali turu pića u kafani ne bi poručili nikad jer skupljaju za auto. Sasvim je jasno zašto oni to tako rade, u narodu se kaže „obraza nemaju“, ali postavlja se pitanje, ako je sve to tako očigledno, ko onda i zašto to plaća?

Uglavnom mi koji ne skupljamo za auto, a džeparac smo uzeli od mame, i eto, može nam se. Međutim ima i onih usamljenih ljudi koji imaju novac, a nekad i godina i manjak socijalnog života, pa vukući za sobom ove koji kao „još nisu stali na noge“ kupuju sebi još malo mladosti, druženja i zabave. Jer, znate kako, jedan tip od pedesetak godina sa dva, za njega, klinca od 25, 30 godina ima mnogo veću šansu da priča i pokuša da muva njihovu vršnjakinju. Da je sam sa ekipom koja mu priliči, bio bi za te devojke običan matorac sa kintom. Nema ovo veze sa muškim sponzorušama. Seksualnost ovde ne igra gotovo nikakvu ulogu. Ovo je prodavanje prijateljstava za sitniš.

Kad krenete sledeći put na piće u lokalni kafić, od onih para što skupljate za stan ili auto, odvojite koji dinar, pa viknite drugarima pivo, neće mnogo da vas košta, ali ćete se svakako bolje osećati.

Richard Wagner Pouke iz prošlosti: Pajac je oterao valkire Poslednja šansa Prozor u dvorište: Poslednja šansa Ana Vučković - Prvi putevi Žena na ivici nervnog sloma: Prvi putevi Deca Sandra Todorović: Ne daj Bože što ti majka misli · ·