True Story
U VAZDUHU · kolumna

Pijem čaj i drobim zubima komade prepečenog hleba, čekam pomeranje sata, sezonu kiša kao u Zdravkovoj pesmi i novembar, a čini mi se da se još ni avgust nije završio. Još uvek osećam sunčeve zrake, hlorisanu vodu bazena i ukrućenu kosu, vrela jutra uz najcrnju kafu i vrapce, a tragovi od kupaćeg su davno nestali i koža je bezbojna i providna.

Za ugodniji zimski san pored kreveta gomilam ljubavne romane i šarene magazine, ali prave priče, one istinite, koje su se zaista desile ljudima van papira, van serija ili filmskog platna, daleko od pozorišta, a ježe kožu i šalju trnce direktno u kičmu, slušam svaki dan. Dovoljno je samo da se umirim, utišam disanje, pravim se da ne postojim i da sam komad nameštaja, da sam drvo ili požuteli žbun. A nekad, vrlo retko, kad situacija to zahteva, aktivno slušam. Stavim pesnicu pod obraz, nakrivim glavu, približim se. Gledam govornika direktno u oči i blago klimam glavom. Upustim se u priču kao da mi je bliska, razumem i muke i lepotu života, zaboli me u grudima tuđa teskoba, prevrne mi se želudac od nelagode, a ako mi savet ili možda korisna rečenica i izrone iz svesti, ne izgovaram.

Sedim u kolibi od drveta i stakla u dubini Košutnjačke šume. Dok čekam poznato lice ispijam rakiju, butine mi se tresu od hladnoće i razmišljam kako je vreme za deblje čarape. Iza mojih leđa govori muški glas. Tupo slaže reči o vremenu i magli. Uzdiše. Pored njega drugi muški glas koji davi o fudbalu i lista novine. Po učestalim uzdasima ovog prvog osećam da želi da podeli nešto teško. Nešto što se desilo u poslednjih par dana od poslednjeg viđanja dva prijatelja. Glasno srču kafu i pale cigarete. Konačno prvi tiho izgovara: “Razvodim se.“ Drugi muškarac ne govori, samo se čuje kašičica koja udara o tanjirić. “Prevarila me. Vara me od juna. Našao sam film. Snimali su se. U svari… Njegova žena je našla klip i poslala mi… Obrukala me. I mene i decu. Ne znam šta deci da kažem. Kako da objasnim? Oni će kod mene. Ona ih neće… Zaljubila se. Bruka“. Čekam nastavak, ali zvoni policijska motorola i kroz krčanje neki muško/ženski glas ih poziva. Stavljaju novac na sto, kape na glavu i napuštaju objekat. Čitavo popodne mislim na tužnog, prevarenog policajca.

Dva dana kasnije upoznajem mušku ekipu kao iz Tarantinovog filma. Mutni, brzi i beskrajno duhoviti. Dok se ispijaju kratka pića opuštamo se. Uvek mi je zanimljivo kako me muško drušvo, posle početnog garda, lako prihvati. Vođa ovog malog čopora je mršav, proćelav tridesetpetogodišnjak, brzih pokreta, puši cigarete držeći ih palcem i kažiprstom i žmirka na levo oko. Počinje svoju priču, a ja zauzimam pozu: Odrastao je u malom gradu koji podseća na Bruklin. Roditelji su mu intelektualci, fini i ugledni. Otac izuzetno uspešan privrednik. Od starta najbolji đak u generaciji, pred kraj osnovne dobija prvi epileptični napad. Obamrlost od lekova koje je morao da pije dopala mu se jako i lako ih, sve češće, zloupotrebljava. U srednjoj je i dalje najbolji i najpopularniji đak peva, glumi i recituje za Dan škole. Sve se vrti oko njega. Pored takvog talenta i uspeha, niko ne primećuje njegovu konstantnu omamljenost. Odlazi u Beograd na studije. Tata mu kupuje stan i kreće žurka. Na fakultet se ne seća da je otišao, ali rejvove nije propuštao. Znao je da se pobije rado i često da izvuče deblji kraj. U jedno bisto beogradsko jutro, sa pištaljkom oko vrata upoznaje Lolu. Politički osvešćenu studentkinju psihologije. Počinju neobavezno da se vole, ali negde između žurki i kratkog seksa u haustorima, događa se prava ljubav koja ih zatiče nespremne. Ona ga ostavlja, ali mu se kasnije ponovo vraća. U kritičnom trenutku odlazi u posetu njegovim roditeljima u srpski Bruklin i traži pomoć i saradnju. Leče ga dve godine. Izlečenog, ali posramljenog odmetnika otac zapošljava u svoju firmu, a Lola mu kao nagradu rađa ćerku.

Izlazim iz svoje poze slušaoca. Polako, društvo se rastaje. Odlazim kući i znam da večeras nijednu stranu romana neću pročitati. Neću da kvarim istinite priče.

Wudang Ulaz u jedan od hramova Pouke iz prošlosti: Probudi unutrašnju snagu Marginalci Vetar i zastave: Marginalci U Francuskoj Ivan Tokin: U Francuskoj Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ljubaznost ubija!