Zeleno
U VAZDUHU · kolumna

Preko puta zgrade Politike, na ovom hladnom prolećnom danu, dok se sivi nebo uprkos pupoljcima magnolije, oslonjene jedna na drugu, u nekakvom drugarsko-ljubavnom zagrljaju, stoje dve zelene glave.

Posmatrane iz daleka izgledaju kao dve devojke koje šapuću prislonjenih obraza i ušiju sa kosama od neurednih, razbarušenih i zamršnih pramenova jarke boje, skupljenih u labave punđe belim gumicama za tegle. Tela im se njišu zadnjica oslonjenih na bicikl. Dok se prisno kikoću događa se poljubac i pretvara ovaj zagrljaj u ljubavni.

Ubrzo se leva, nešto viša prilika proteže i diže ruke iznad glave, širi prste i otkrivaju se muške šake u rukavicama bez prstiju, a zatim i osmeh pun belih, velikih zuba. Zeleni i plavi pramenovi kose spajaju mu se sa retkom dečačkom bradom i slažu se uz gornji deo crveno-plave šuškave trenerke koju je pozajmio iz tatinog ormara, a koja datira još iz Sarajeva 1984. Tada je tata vozio bob, imao pločice na stomaku i imao isto ovoliko godina koliko dečak danas. Devetnaest. Tata se tada zaljubio u zanosnu Poljakinju širokih kukova, visoku 160 cm koja je negovala debele obrve, klizala na ledu i ispala u prvom krugu takmičenja, a mesec dana kasnije išla na abortus da ukloni proizvod kratke utehe sa lepim sportistom. Dečak zna ovu anegdotu iz očeve mladosti, koja je verovatno samo njemu i njegovoj majci duhovita, i zbog toga misli da mu ova retro trenerka donosi sreću i da u njoj može da zavede svaku mladu lepoticu.

Druga zelena glava podigne se ka nebu i širi nozdrve malog prćastog nosa udišući Beograd, proleće i njegovu kosu i bradu, udiše mu dah i ljubi ga brzo i strasno. Ima lepo belo lice i tamne podočnjake. Trenira plivanje i koristi očevu kolonjsku vodu umesto parfema. Ne nosi brushalter, samo pripijene majice tregerice i nisko na uskim kukovima bokserice, preko toga džempere predugih rukava, helanke i duboke patike. Nije preterano lepa, ni ženstvena reklo bi se, ali ispod ove odeće, ona nosi šarm gipke balerine dugačkih mišićavih udova i vitkog, elegantnog vrata.

Upoznali su se dok su krišom na parkingu, posle treninga, pušili cigarete i kašljali katran. Smejali su se jedno drugom, žvakali mentol bombone i čekali prevoz na mračnoj stanici u blizini reke grčeći se pod udarima ledene košave. U početku kratki, sedmicu za sedmicom, razgovori su trajali sve duže. Propuštali su autobuse da još samo nešto kažu jedno drugom. Zabrinute majke bi slale opominjuće poruke za koje mladunce nije bilo briga. Vreme nije postojalo dok su upadali jedno drugom u reč gledajući se staklastim pogledima. Trajalo je to sve do dok Beograd nije dozvolio proleću da siđe u grad, da utihne vetar i da konačno postane dovoljno toplo da sa glava skinu vunene kape i pokažu jedno drugom mokre zelene pramenove. ’’Mi smo blizanci!’’ – uzviknuli su u glas i kao da je pala nekakva prepreka, stid i zbunjenost. Sada jedno drugom po čitav dan šalju smajlije i selfije. Voze bicikle i grle se u parkovima.

Vikend je i polako pada mrak. Pale se ulična svetla i svetleće reklame. Stanovi sijaju žutom svetlošću. Prže se krompiri u tiganju, podgreva se supa i soli salata. U haustorima sa smradom urina pijanih noćnih prolaznika, meša se teški miris zaprške nedeljnog ručka. U međuvremenu se mažu nokti i čupaju obrve, peglaju se košulje i peškiri. Kupatila blistaju, prozori se cakle. Dok se stoljnjaci tresu kroz prozor, oni i dalje stoje oslonjeni na bicikle, oslonjeni jedno na drugo, lamentiraju nad sopstvenim rastankom trljajući hladne noseve i tople obraze. Daleko je utorak i novi susret. Zvoni telefon i majka strogo naređuje povratak kući. Dodirnu se još jednom. Razdvoje se. On se odvozi prema Kosovskoj, a ona na Dorćol. Usput kupi mami narcise.

Devojka koja plače Pouke iz prošlosti: Vreme je za plakanje Vetar i zastave Vetar i zastave: Odavde vidim… Natalija Gončarova - Biciklisti Utorkom na dva točka: Stojani Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Gde idemo dalje ·