Super Timor
U VAZDUHU · intervju

Super Timor često odlazi iz Beograda kako bi tetovirao ljude širom sveta. Stacionirao se, barem delimično, u Beogradu, u novootvorenom tattoo shopu „Tattoo društvo Slavija“ povodom čega smo s njim razgovarali o putevima, inspiraciji i novim izazovima.

Imaš prepoznatljiv autorski stil koji si razvio do te mere da je tražen širom sveta. Kako si do toga stigao, kako si počeo da tetoviraš?

Počeo sam sasvim sponatno. Išao sam „tvrđim“ putem, nisam nigde išao da učim. Možda zato što nisam prošao tu klasičnu školu tetoviranja mogu da kažem i da ne pripadam svetu tetovaža na taj način, već dolazim iz neke druge oblasti. Počeo sam sa ortacima i sam nastavio da se cimam kao ludak, pratio sam kako se koža ponaša, kako zarasta, tražio kako da se izrazim najbolje. U jednom trenutku sam otišao do drugara koji živi u malom gradu na granici Francuske i Nemačke da mu pomognem da osnuje šop, ostao nedelju dana i sve vreme sam bio bukiran. Vratio sam se tamo na par meseci i imao puno klijenata i to koji nisu bili standardni tattoo klijenti, već potpuno čudni high class – milijarderi, svetski poznati fotografi… Otišli smo u Berlin i do AKA šopa, jednog od najbitnijih mesta za razvoj tetovaže u 21. veku. Drugar je imao tamo zakazano i pitali su ga dali ima nešto novo iscrtano. Podigao je majicu i pokazao moj rad, zanemeli su.

Neko vreme si bio i rezident u Berlinu?

Pozvali su me da budem gost i vratio sam se tamo posle šest meseci. Bili su fascinirani, za početak sam bio bukiran tokom svih dana. Pitali su me da im se pridružim i prvo nisam hteo, ne sviđa mi se Berlin. Više volim drugi tip gradova, lepo nemačko selo ili danski mali grad, Berlin mi je malo too much. Ali sam shvatio da bih voleo tu da radim, jer su kolege skroz kul  i sviđa mi se princip rada. Nije to standardni tattoo shop, ništa te ne napada za zidova i nije svega previše. AKA Berlin od kad je otvoren 2009. je postao platforma za lansiranje novog pogleda na tetovažu.

Ipak si se vratio, ili barem vratio na relaciju Beograd – svet?

Za odlazak u Berlin sam organizovao sve što je trebalo. Otišao sam u immigration office sa svim papirima, pri tom sam usput radio, tetovirao, i imao dobre rezultate. Ipak je nastala komplikacija, suludo, na kraju sam došao ovde i umesto dve nedelje čekao sam četiri meseca, a plaćao stan u Berlinu, u AKA su čuvali moju stanicu i sve moje stvari i gomilu ljudi koji su hteli tu da rade su morali da odbiju zbog mene. Morao sam da imam i novac u banci tako da sam ovde ostao bez novca. Onda su mi tražili neki dokaz da sam internacionalno priznat tatu majstor. Dostavio sam im biografiju punu murala, grafita, fakulteta Primenjene umetnosti, izložba, design week-ova, pozivna pisma galerija po Nemačkoj… Doneo sam im poziv za tattoo bijenale za koji su me predložili kustosi Venecijanskog bijenala kao tattoo artista koji ne ide da se takmiči, nego da predstavi savremeni tattoo art. Iz mog ugla, kako ja to vidim, i da držim mini predavanje u okviru konferencije. „Sjajno, ali jel’ imate nešto malo manje bitno?“ Na kraju, zvali su me da dođem da mi odštampaju vizu. Došao sam i dobio odbijenicu. Imaš pravo da se žališ. Stavio sam papir u džep, ćutao deset minuta u tramvaju, došao na internet i u roku od četiri minuta organizovao sebi šest meseci putovanja po svetu i javio se ljudima u Berlinu da ne dolazim. Otići ću da budem guest artist svake godine po dva puta, ali sad ću malo da se odmorim od toga svega.

I šta sad?

Kad sam odlučio da se ne žalim za vizu pošto se ne osećam dobrodošlim i nisam hteo da mi opet život stane na četiri meseca, sa svojim ortakom Nemanjom Uroševićem iz Čačka sam iznajmio prostor. Ušli smo u njega sredinom marta, malo smo sređivali i nazvali ga Tattoo društvo Slavija. Plan mi je da u načelu dve nedelje budem negde, a dve nedelje ovde.

Kao što si ti guest artist po svetu, hoćemo sada moći da očekujemo i tvoje goste ovde?

Dolaziće dosta mojih prijatelja, i to takoreći svetskih zvezda. Ne znam mnogo o beogradskoj sceni tetovaža i jedino me brine u celoj postavci kako će ljudi ovde odreagovati na to, jer oni imaju jako izgrađen stil. Da li će imati dovoljno mušterija ovde, da li će biti deprimirani što nisu uradili dosta, jer ako dođeš 10 dana i uradiš jednu tetovažu to nije u redu, da li će ljudi to hteti da plate… Negde se i dobro osećam što nisam dobio vizu jer sad imam tu opciju da ljudima predstavim Beograd na potpuno drugi način, da dovučem još više ljudi ovde. Po prvi put postoji opcija da ti u Beogradu vidiš nekoga ko je „mega kajla“ u tetoviranju. Sada sve zavisi od Beograđana koliko su spremni za nešto tako.

Gde nalaziš uzore?

Gledam klasičnu umetnost, kompoziciju iz renesansnih slika, baroka… Još kao klinac sam počeo da se ložim na umetnost i ono što mi je još najviše privuklo pažnju je hrišćansko fresko slikarstvo. To je potpuno nerealno, ta naša škola. Od svih stvari koje sam video, i dan danas stojim iza toga, to mi je najsavršenija umetnost. Ima simbiozu između toga šta je realno i stilizovano, i način na koji je to urađeno je fascinantan. Te neke tajne, kad pogledaš crno belo ima neki baš loš kontrast, a kada ga pogledaš u boji ima taj momenat koji mene tera da zaplačem. Po mojoj viziji umetnosti ona i jeste to što su oni radili na zidovima tih crkvi, a to je da ti prouzrokuju neku emociju, energiju, izvesno stanje.

Važiš za nekoga ko je pomalo i izbirljiv šta će da tetovira. Šta je to što te odbija?

Odbija me nešto jako  negativno ili kada neko hoće nešto da tetovira, a ne zna razlog… Uspevam da prepoznam kada neko ima iskren odnos prema tetovaži, kada želi da istetovira nešto što je „kul“ i/ili ima pristup „Mi smo čuli da si ti poznat i imam ovde tetovažu od ovog i onog i hoću da imam i tvoju.“ Da mi kažeš hoću tetovažu nekog ženskog portreta, jer mi se sviđa kako ih radiš – jer jako volim da radim ženske portete, to mi je ok. Ali „Hoću da imam sve najnovije patike i najkul trenerku“, ja neću da budem deo toga. Jednostavno, neću da u moje mašine ulazi negativna energija ili neko nerazumevanje.

Sve ima svoje, kako gledaš sada na iskustvo iz Berlina?

Propalo mi je četiri meseca ali i to je dobro, distanca. U tom trenutku sam bio bez para, a kada zarađuješ dnevno nečiju mesečnu platu i dođeš do tačke da nemaš ni dinar, to je super. Stao sam, video da sam i dalje isti lik. Spiritualno je sve to dobro, praviti te neke pauze, da se ne razmaziš previše. A i super je za sam produkt tetoviranja, jer ako radim stalno ne znam momenat da mogu to da sagledam sa nekom većom distancom, da pogledam i proučim. Sad sam crtao na papiru četiri meseca, radio printove, imamo art kolektiv ONI i trudimo se da pravimo art koji možemo da prodajemo preko intereneta širom sveta… Dobro je u tome što nisam radio četiri meseca, jer sam sedeo kući i crtao.

Lira Vega Duhovi Zoja Borovčanin (Lira Vega): Težimo tome da ne budemo dosadni aleksandra milićević Aleksandra Milićević: U kuhinji s Bordejnom Damjan Kovačević Damjan Kovačević: Melanholija je viši čin prihvatanja života Jelena Puzić Jelena Puzić: Gluma koja izuzetno dobro deluje u alternativnom prostoru ·