Toni Parsons
U VAZDUHU · intervju

Toni Parsons, voljen u Srbiji barem koliko i rodnoj Britaniji okrenuo je novi list. Autor blago melanholičnih i gorkoslatkih priča o životu koji, kanda, i mora da bude igra u dvoje i za dvoje, napisao je svoj prvi kriminalistički roman („Jedan po jedan”). I to prilično dobar i veoma primećen. I ne samo to – prvog dana novembra Parsons nam, u okviru promocije na Sajmu knjiga, stiže u goste. Otud i ovaj razgovor upravo sada

Šta vas je navelo da se okušate u pisanju detektivskog/kriminalističkog romana?

Evo kako je došlo do toga da napišem tako nešto. Sreo sam reditelja Sama Mendesa na filmskoj projekciji u Sohou 2010. godine. Ne poznajem Sama nešto posebno dobro, ali on mi je jednom pisao koliko mu je značio moj roman Čovek i dečak i razmatrali smo mogućnost da on snimi film po tom romanu. Ostali smo u kontaktu i na toj projekciji smo popili piće zajedno, i on mi je rekao da će njegov naredni projekat biti film o Džejmsu Bondu – kasnije se ispostavilo da je reč o filmu Skyfall. Razgovarali smo o tome koliko smo kao dečaci voleli knjige o Agentu 007 i Sam mi je rekao da je nanovo pročitao sve knjige o Agentu 007 kako bi uspeo da prenese njihov duh na film. Učinilo mi se kao divna ideja ponovo iščitati knjige o 007, pa sam se toga i prihvatio – i pre nego što sam stigao do kraja prve stranice Kazino Rojala, prve knjige o Džejmsu Bondu, pomislio sam da mora da je neverovatan poduhvat za bilo kog pisca da smisli lik koji ne samo što će da traje, već će svaka nova generacija ponovo da ga otkriva i preoblikuje. Razmišljao sam o Ijanu Flemingu ali i o Arturu Konanu Dojlu i Šerloku Holmsu i doktoru Votsonu, o Filipu Marlou Rejmonda Čendlera i svim ostalim velikim herojima do danas, poput Džeka Ričera iz pera Lija Čajlda. I tada sam znao da će mojih narednih nekoliko knjiga predstavljati pokušaj da stvorim junaka koji će trajati sto godina.

A kad se osvrnete na tu svoju odluku, kako je sagledavate sada – izazov, suptilnu nužnost ili, možda, čak i hir?

Pisanje romana Jedan po jedan bio je ogroman izazov. Unovčio sam životnu ušteđevinu i napisao sam roman bez ugovora. To je bilo golemo kockanje – bilo mi je potrebno da dokažem sebi da to mogu da uradim. Da dokažem sebi i industriji. Tako da je to bila sušta suprotnost nekakvom hiru.

Ipak, očigledno je da ste u izvesnoj meri pokušali da priču o seriji ubistava izmirite sa svojim prethodnim delima – glavni lik je melanholični policajac, razveden i sam podiže kćerku. Da li je taj spoj bio vaša namera od samog početka?

Zaista nisam pokušavao da „izmirim‟ ovu knjigu s prethodnim delima – svi mi imamo ograničen talenat i možemo da pišemo samo o onim stvarima koje razumemo i do kojih nam je stalo. Nemam u sebi sposobnost da napišem potpuno drugačiju knjigu. Nisam toliko talentovan.

Čitaoci su preplavljeni delima novih autora kriminalističke proze i mnogo je onih koji optužuju savremene pisce kriminalističkih štiva da se odveć drže oprobanih formula, te kako ste se vi nosili s tom mogućom zamkom i tim potencijalnim ograničenjima?

Jednostavno sam pokušao da napišem najbolje što mogu. Pokušao sam da napišem priču kakvu bih i sam poželeo da čitam. I pokušao sam da je učinim originalnom – svidela mi se ideja da žrtve budu oni koji nisu nevini, a da ubica misli da čini pravu stvar. Ne tvrdim da je ova knjiga genijalno delo i delo genija, ali mislim da sam u okviru svojih mogućnosti napisao najbolju moguću detektivsku priču. Nastojao sam da izbegnem sve klišee. I nastojao sam da je učinim knjigom svog vremena – u njoj srećemo ubicu koji koristi društvene mreže, vojnike koji po povratku iz ratova u inostranstvu spavaju po ulicama, te ogroman razdor između siromašnih i bogatih. Iako je reč o fikciji, pisci uvek mogu da priču učine što verodostojnijom.

Da li ste zadovoljni prijemom romana Jedan po jedan? Da li ste čuli ili pročitali neku pritužbu koja vas je naterala da zažalite što ste načinili nešto toliko drugačije u odnosu na ranije?

Ako ćemo iskreno, ne slušam prigovore. A ne bih ni mogao da budem zadovoljniji prijemom – knjiga je dobacila do prvog mesta na listama najprodavanijih u mojoj zemlji, ispratili su je sjajni prikazi, a ljudi do kojih mi je stalo je obožavaju. Stoga, sve i da ima žalbi, zaista me ne zanimaju. Ne možete se usredsređivati na ono što je negativno – ni kao pisac, ni kao ljudsko biće. Neprestano pokušavam da se zaštitim od negativnog i usredsredim na ono što je pozitivno.

Da li će Jedan po jedan ostati pojedinačan naslov ili je osmišljen kao prva u seriji knjiga s istim glavnim junakom?

Imam dogovor da napišem tri knjige o Maksu Vulfu. Druga je završena i izaći će naredne godine, a ja već imam dobru ideju za treću knjigu. Nakon svega toga – moraćemo da pričekamo i da vidimo šta dalje.

P. D. Džejms je u svojoj studiji O detektivskoj prozi iznela niz efektnih i strogih smernica, a da li ste vi sami stigli do izvesnih novih saveta na tu temu, saveta koje biste voleli da prenesete onima koji imaju želju da pišu detektivsku prozu?

Savet koji bih ja voleo da dam bilo kome ko bi da se okuša na polju detektivske proze, zapravo, bilo koje vrste proze, ticao bi se toga da autori moraju da budu svesni svih velikih pisaca koji su se time bavili pre njih. Njihova dela bi trebalo da čitaju i iz zadovoljstva i obrazovanja radi. Pisci treba da veruju svom glasu i takođe da veruju sopstvenom srcu i da dopuste da ih ono i vodi. Glavni savet koji bih uputio bilo kome na kugli zemaljskoj jeste da imaju hrabrosti da budu to što zaista i jesu.

Albahari na Pesničenju David Albahari: Avantura u tunelu od reči sanja spasic nelt Mladi muzički talenti: Sanja Spasić minja marecetic Mladi muzički talenti: Minja Marčetić Nikola Savić Nikola Savić: Bolji život na italijanski način · ·