David Bowie
KULTURA · film/TV

„Svi smo mi deca Davida Bowieja!“ – u samo pet reči mnogo toga mudrog i istinitog saželi su juče majstori iz dvojca Pet Shop Boys. A mada se u medijima možda i prečesto insistiralo na kameleonskoj prirodi ionako sasvim osobenog Bowieja i premda se uz pomen njegovog imena teško mogu vezivati pojmovi kao što su kanon i tipsko, i dalje ima prostora da se ukaže na dodatno atipična kreativna izdanja pok. Davida Bowieja. Evo pet dobro znanih a veoma ilustrativnih pokaznih primera.

Hello, Spaceboy! – Kad je reč o gorepomenutom duetu Pet Shop Boys posle saradnje sa jednako legendarnom i dalekosežno uticajnom Dusty Springfield, Hello Spaceboy je svakako najznačajnija duetska saradnja u golemom i sjajnom opusu PSP-a. U pitanju je besprekorno izvedeni art-pop disco, u kome se našlo mesta i za tu astronomsku/astronautsku, promišljenu i efektnu autoreferentnost u slučaju samog  Bowieja, a tu je i polemika sa neprekidno promenljivim aspektom poplnih identiteta.

Glad za krvlju – pojava Davida Bowieja u ovom već poduže vremena kultnom klasiku dodatno je potcrtala milje iz kog je u ovu neogotsku lezbijsko-vampirsku megaekstravagancu došao reditelj Tony Scott, do tog trenutka tek samo hvaljeni udarnik u svetu pop i rok video spotova. Osim toga, Bowie je već tada pokazao da njegova filmska persona odlično funkcioniše i na nivou značajne epizode, kao i kada nije očiglednije povezana sa njegovim muzičkim radom, kao što je to bio slučaj sa, recimo, Roegovim Čovekom koji je pao na zemlju.

I’m Afraid of Americans – udruživanje snaga, ukrštanje tih kreativnih kopalja i nepogrešivo nadahnutih umova jedno od svojih ponajboljih izdanja doseglo je u ovom spoju družbe Sonic Youth i Bowieja, u zajedničkom izvođenju ove pesme, tom spoju gde svako ostaje na svome, uz to spreman i kadar za iskorak u novo i/ili svežije, a bude prostora i za jezivo postavljenu društvenu polemičnost.

Srećan Božić, gospodine Lorens! – posve drugačiji izbor projekta i pristup glumi u odnosu na ono što zatičemo u filmskim pokušajima i pažnje bioskopske publike žednih i gladnih pop i rok vedeta zatičemo u izvanrednoj ulozi Bowieja u ovom rado gledanom klasiku velikog Nagise Oshime. Bowie je u ovoj ulozi u potpunosti poništio sebe, a  mesto najzaslužnijeg za muziku u filmu prepušteno je jednako genijalnom Ryuichiju Sakamotu.

Ljudi mačke – premda u ovoj filmskoj verziji (za razliku od izvornika) nema pomena Srba i njihove legende o ljudima mačkama, Schroederovo viđenje te priče ovde je naišlo na višegeneracijsko oduševljenje, a značajan udeo u tom ushićenju da se pripisati Bowieju, koji je na saundtreku udružio snage sa maestrom Giorgiom Moroderom, stvorivši istinski nezaboravnu Putting out the Fire (with Gasoline). Bowie je nastavio putem tog elegantnog i ambicioznijeg popa, a par decnija docnije ovu pesmu je u svojim Prokletnicima znalački iskoristio vazda kompilatorski ostrašćeni Quentin Tarantino.

Za kraj, u svojstvu malene a, kanda, nužne fusnote i podsećanje na Lindsayja Kempa, genijalca umetničke igre koji je Bowieja davnih dana podučio plesnim koracima koji su ga učinili (da naglasimo ponovo?) dodatno atipičnim…

Zemlja bez zakona U prodaji karte za festival britanskog filma „Film and Chips“ The Night Manager, Fear of the Walking Dead Nove premijere na AMC kanalu: „The Night Manager“ i druga sezona serije „Fear the Walking Dead“ Filmovi 2016 Deset filmova od kojih puno očekujemo u 2016. godini Don Bluth Don Bluth i crtaći koje smo voleli · · ·