Šou svih vremena
KULTURA · film/TV

Giorgio Moroder, nepogrešivi hitmejker, ali i značajni inovator na polju elektronske muzike, na početku kompozitorske karijere neumorno je štancao šlagere za, recimo, jednokratnu upotrebu. Sve to je zabeleženo na izdašnoj prošlogodišnjoj antologiji „Schlagermoroder“. Moroder nije pohodio Šou svih vremena, taj povratak RTS-a zahtevnijim muzičko-zabavnim formatima, ali je ova crtica iz njegove bogate biografije ipak zgodan način da se počne priča o ovom muzičkom vremepolovu.

Jer, Giorgio Moroder je nakon takvih početaka odvažno krenuo dalje, stvorivši respektabilnu baštinu, a RTS se i ovim pokušajem zakopao u fatalni glib pluskvamperfekta. Doduše, izvesnog, barem formalnog (ali samim tim ništa manje diskutabilnog) pokrića ima u krovnom konceptu, izraženom u ovoj kratkoj eksplikaciji: „Šou svih vremena u svakoj od 12 epizoda vodi gledaoce u različitu godinu davno prošlih vremena. Period koji ćemo predstaviti jesu godine od 1958. do 1989. godine.“ Problem, kao i obično, nastaje kada  Šou svih vremena pokušamo da ocenimo mimo priče o polaznim namerama autorsko-produkcijskog tima.

Na prvom mestu saplešćemo se na sveopštu retrogardnost ove televizijske svežine. Sve i da po strani ostavimo nostalgičarski štimung (koji niko ne prikriva i čiju legitimnost niko, nošen možda ponajpre onom čuvenom kineskom crticom o cvatu hiljadu cvetova,  ne bi ni trebalo da dovodi u pitanje), ostaje nam otužna i traljava realizacija i emisija koja u produkcionom smislu zastaje na tački (neka ovde svako odabere atribut koji mu je više po volji) ozloglašeno-prokazane Žikine šarenice. Istina, tromi ritam i pristup “red pesme, red šale”, a sve to u deprimirajuće neinventivnoj i neprivlačnoj scenografiji, ovde je „obogaćen“ jugonostalgičarskim štihom, za kojim Šarenica najčešće ne poseže. Međutim, Šou svih vremena i Šarenicu ujedinjuje ono što anglosaksonski sociolozi i antropolozi označavaju kao lipstick effect, pojednastavljeno rečeno, kakvu-takvu glamurizaciju sve upadljivije sirotinje.

I jugonostalgičarska dimenzija ovog programa, uz svu moguću toleranciju i mazohizam, krajnje je upitan izbor. Naime, insistiranje na veri u površno prikazanu omnipotentnost varljivih boljih vremena je probematčan zahvat, jer je narečena jugonostalgija mahom davno izraubovana, pa još i lako kvarljiva mamipara, a, dakako, i odraz sveopšte neiskrenosti. Mada, može biti da nekome sećanja na ratne sukobe bivše braće lakše blede uz Jasnu Zlokić i njenu Skitnicu, recimo. Osim toga, Šou svih vremena stiže pred gledaoce sa još dve značajne falinke – naime, igrani deo (skečevi) o dogodovštinama porodice Petrović ostavlja jak utisak nazovi-zabave čiji se autori i akteri znatno bolje zabavljaju nego oni koji će to njihovo delo konzumirati, dok se voditeljski deo u potpunosti uzda u neprolazni šarm Nikole Koje i mlađane Maše Pavlović, čiji plesačko-baletski pedigre svako malo, a ponajčešće ničim izazvano, biva prenaglašavan.

Šou svih vremena je krupan promašaj, roba koja će, i mimo toga, zasigurno naći nekog kupca, ali koja nanovo ukazuje na bezidejnost, reakcionarnost, pa i nemar našeg vazda klonulog „medijskog servisa evropske Srbije“.

Vincent van Gogh Animirani film o Vincentu van Goghu Federico Fellini Fantastične reklame Federica Fellinija Those Who Kill Chloë Sevigny u policijskoj seriji “Those Who Kill” Sin City 8 novih serija koje su inspirisane filmovima ·