Twitter lično
U VAZDUHU · društvene mreže

Ima taj divan stih Lenarda Koena, u njegovoj verovatno najboljoj pesmi, „Famous blue raincoat“, koji glasi: „I hope you’re keeping some kind of record“, otprilike tu, u tih nekoliko reči, staje moje poimanje Twittera kao medija, dakle, „vođenje nekakvih zapisa“, ni više, ni manje od toga.

Nisu to oni klasični, dnevnički zapisi, nemaju tu težnju da traju, pa da se iznova čitaju sa nekakvim vremenskim otklonom, ne. Tviter je medij trenutka. Instagram za (140) slova. Da, ima sad tog autoretvitovanja, i naravno, uvek možeš da vrtiš stare tvitove, ali odnos prema tome što si napisao, prošao je tog momenta kad si kliknuo/la na dugme „Tweet“. 

Piše: Mirjana Narandžić (remy_stormborn)

Praktičnije je od Fejsbuk statusa. Na njemu imaš gomilu nekih ljudi koji ti zapravo nisu potrebni, nego si bio/la glup/a, pa si prihvatao/la, a posle ti bilo bezveze da obrišeš. Imaš tu kolege s fakulteta, s posla, rođake, komšije i slično. Odavno sam izgubila tu ambiciju da ljudima koje površno poznajem nešto objašnjavam, pojašnjavam, analiziram, govorim za koga bi/ne bi trebalo da glasaju, zato sam Fejsbuk statuse (skoro) izbacila iz onlajn komunikacije. Ne zato što krijem svoje stavove, naprotiv, ako me neko pita, saopštim ih, ali, kao, ne govorim o njima bez preke potrebe tim kolegama, rođacima i komšijama. Zašto bih? Drugo, za blog mi fali vremena, da to sve bude lepo upakovano, složeno ispravno, jasno i precizno. Zato je Twitter super platforma. Imaš tu neke ljude koje pratiš, neke koji te prate. Kažeš nešto. Neko ti kaže „što si ovo lepo rekao/la“ (naravno i „što ti je ovo bezveze“), retvituje te, ili ne. I ništa. Tako naredni tvit. I onaj nakon njega. Nemaš taj osećaj „pametovanja“, kakav bi imao/la na Fejsbuku, ima to dugme unfollow, klikneš, i vrh. Ili mute i to je isto kul.

Što se ljudi koje pratim tiče, a u skladu sa već rečenim o nepostojanju želje da ikoga menjam ili vaspitavam, pratim ljude sličnog svetonazora, ili one koji bi mi potencijalno mogli pomoći da proširim svoj. A ljudi zaista pišu o svemu: o stanju u društvu, stvarima koje im se događaju, o književnosti, pozorištu, filmu, o muzici. Posle četiri godina, tačno znam svačiji ukus, znam čiju ću preporuku bezrezervno poslušati, a čiju ću preskočiti. Naravno, uvek ti se provuče neko za koga se ispostavi da nije kul. Al’ držiš ga tu, zbog tog kao „proširivanja svetonazora“ i povećavanja nekave kao tolerancije (ako se to tolerancijom uopšte može nazvati). Na kraju se, po pravilu, završi block-om.

Što se tiče mojih pratilaca, kapiram da sam im dosadna u poslednje vreme, pa smaram ljude o kvalitetu La La Land-a, ukazujem na činjenicu da je Vajola Dejvis najbolja glumica 2016. godine, kukam na najdosadniju sezonu Uvoda u anatomiju i molim ljude da ne veruju u idole. Ali, ne iz brehtovske ambicije da ja nekog ubedim da treba da voli/ne voli nešto, dakle, ne iz tog razloga, već zato što je to ono o čemu razmišljam u određenom trenutku.

Naravno, ne doživljavaju svi Tviter na ovaj način, i realno bi bilo dosadno da ga svi doživljavaju isto. Iz tog razloga smatram da je najgori neologizam koji se pojavio u poslednje vreme, a u vezi je sa društvenim mrežama, onaj koji sve ljude koji koriste ovu platformu stavlja u isti koš i naziva ih „tviterašima“. Mislim, ne zovem ni ja one koji nemaju nalog „netviteraši“. Ali, ipak postoji i dalje u javnom diskursu ta opozicija, koju prave i jedni i drugi. I jedni i drugi vrlo često greše. Tako oni koji su na ovoj društvenoj mreži mahom imaju stanovište da su, samim tim što su tu, automatski intelektualno pozicionarani iznad onih koji nisu. A nisu, naravno. Mislim, ne treba ne znam kakva mudrost za otvaranje profila. Imaš neku mejl adresu, smisliš nik, juzernejm i pišeš. Onda ovi drugi, opet pogrešno, misle da je Twitter mesto na kome se odvija ne znam kakva paralelna istorija, na kome se dižu revolucije, kuju planovi za koje niko ne sme da zna i komentarišu javne ličnosti. Naravno da Twitter nije ni to, nije samo to. Ume da bude, često, ali, dakle, nije uvek.

Konstituišući se između „tviteraša“ i „netviteraša“, između dnevne politike i dodele Oskara, „bloka“ i „zaprata“, Twitter od, recimo, 2010. postaje društvena mreža koja, više od ostalih, ima potencijal da bude onakva kakvom je korisnik napravi. Znači, ona može da bude i lista pesama, i spisak filmova, i galerija fotografija, i politički proglas. Ili sve to zajedno. Može da bude, dakle i to, a kada nije, onda je on samo ona Koenova sintagma s početka, i ništa više.

fb Šta Fejsbuk status govori o vama? ig Najbolji Instagram nalozi iz Švedske Twitter lično- Dokona popadija Twitter lično: Twitter je mrtav, živeo Twitter tw Twitter uvodi žute kartone · ·