Nužnici pored puta
U VAZDUHU · kolumna

Istina je prosta: kad čoveka pritisne nužnost, negde mora da se olakša. Kod nas, eto, čak i u Beogradu, malo šta je ljudski: nisu se razvili ljudska prava, ljudsko dostojanstvo i ljudska demokratija, jer na temeljno pitanje ljudskog olakšavanja nije adekvatno odgovoreno već decenijama.

A reč je o događaju sa filozofskim značajem: u prostoru sa više naziva, gde međutim čak i car ide peške, dakle: u klozetu, toaletu, wc-u, začas pređete iz carstva nužnosti u carstvo slobode. Činom preobražaja jedne tečnosti u drugu (popijete vino, recimo, a pustite vodu, štono se kaže), ili malo težim i dužim činom stvaranja iz sebe samih, dobijete božansku mogućnost da nastavite kud vam volja. Ne treba da pominjem psihološku važnost pražnjenja, jer sama reč koju sam upotrebio upućuje na čovekovu opterećenu, prepunjenu dušu, niti sociološke posledice koje proizvodi zahtev da se urede, i budu svedostupni, jedini javni prostori koji su zaista svima, pre ili kasnije, potrebni: javni nužnici, da najzad upotrebim lepu domaću reč iz naslova.

Omogućiti, prema tome, svakome pravo da se bez osećanja smrada, jada i poniženosti olakša, da urinira i defekuje, što kaže narod: da piški i kaki, pa još besplatno, trebalo bi da je znak naprednosti jednog društva. A progres tog tipa uvek je kombinacija prosvećenosti masa i modernizacijskih akcija, što vlasti, što civilnog sektora, što alternative, pa je tu kod nas i dalje mrka kapa, jer mi to slabo kombinujemo. Zato običan čovek, poput mene, koji slabije može da stisne, mora da se dovija i snalazi.

Da ne teoretišem više, uzeću jedan primer: čuvenu Andrićevu rutu šetnje po Beogradu, od Slavije do Kalemegdana. Kažu da je naš nobelovac tuda svakodnevno hodao, krećući se prema Pobedniku, a od stana u Proleterskih brigada (današnja Krunska, mada i ja, u principu, više volim proletere od kraljeva). Zašto Andrić? Zato što sam se prisetio da je u jednom romanu opisano kako je drugu Ivi pod stare dane popuštala petlja, pa je bio toliko nezadovoljan stanjem javnih toaleta na centralnoj prestoničkoj ruti, da je pisao pisma Politici, potpisujući se imenima junaka svojih priča. Pošto, jel, nije red da se jedan pisac tog kalibra i takvog imidža u javnosti bavi pisoarima i vodokotlićima – ali mogao je da se nada kako će reč građana iz rubrike “Među nama” doći do nadležnih institucija.

Slučaj je, očito, znakovit: reč građana iz te rubrike dobila je na značaju tek kad se u Jugoslaviji zagovnalo, problem loših javnih toaleta u Beogradu nije rešen sve do danas, a osobe sa nejakim sfinkterima mogu da se oslone jedino na nužnike po – institucijama. Naročito ako ih je sram da pitaju po restoranima i kafićima (“Samo za goste!”), ili da se u istima prave blesavi (“Ja sam iz bašte” možda nije loša finta, ali pali samo leti). Na datoj hodačkoj liniji, ulicom Srpskih vladara Kralja Milana i Maršala Tita, toalet u SKC-u prva je lokacija ako vas je priteralo a tek što ste krenuli (možete se informisati o umetničkom programu, kao, doći ćete jednom). Posle toga, pošto vas u skupštine pustiti neće, da tamo ne biste napravili neko sranje, morate ići naniže, levo, do Učiteljskog fakulteta, a na Terazijama morate desno, u Dom sindikata pa uz stepenice. Kraj Trga republike, na stomatologiji kraj Mažestika, imate bolničke wc-e za pacijente (nema zaključavanja!), a potom je važno samo da preživite do brojnih fakulteta na Studentskom trgu.

Na kraju, u parku, otvorite Andrića, koji kaže: “Postoji jedna strašna, a vrlo ljudska pomisao, pomisao na smrt od davljenja u nečistoći.” Ma odakle mu samo ti strahovi?

Vrnjačka baba Sandra Todorović Jbt: Vrnjačka baba Lara Marinković Lara Marinković-Naćeflejisanić: Naćefleisanost ante portas Magija Srećna domaćica: Magija Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Stvari koje nestaju