Ulični hodač, foto: Siniša Dugonjić
U VAZDUHU · kolumna

Pričaju da su Savamala i Bara Venecija ruglo. Prljave, u šinama i vagonima, rđi, pesku, mulju i dimu iz kamiona. Pričaju da tu vlada mrtvilo i da kvart treba oživeti – a potom ga srušiti zarad novog, skupljeg. Pričaju, jer nisu svesni šta govore.

U savskoj mahali još uvek vrvi. Sišao sam na Pristaništu, popio kafu sa otpravnikom “dvojke”, i otišao do spomenika obalskim radnicima palim u NOB-u, da prisednem, srcem uz njih. Znao sam da se u Savamalskim kafanama okupljaju stručnjaci koji vole folk, ali bilo je jutro pa sam u pekari kod Bristola, gde imaš samo kifle, hleb i burek, pojeo nešto na brzinu i nastavio do Ž. stanice. Prezrivo sam prošao kraj skupog plakata koji slavi Beograd na vodi, i produžio ka kolosecima.

Kondukteri su čekali da krene jedini voz prema Zagrebu, od nekadašnja četiri: ljudi su, nedokazni, i dalje želeli da putuju tako, skromno. Majstor je povezivao vagone i čulo se šištanje, potom brujanje lokomotive, pištaljka i glasovi. Voz je otišao pa sam produžio prema carini. U portirnici kod biroa za izgubljene stvari stajao je zalepljen crtež železničara sa velikim brkovima i pisalo “Autoportret”; eto, svuda umetnici.

Iz obližnjeg diskonta cipela izašao je kamiondžija iz Vlasenice i pridružio mi se u šetnji. Vozi aluminijum, utovario robu pa ubija vreme, čeka carinu. Kaže da cipele nisu baš jeftine; još nije zima pa će odložiti kupovinu. Ode u “Žel. kafe” da popije šta, a ja produžih ka reci, između restorana, autobusa i magacina. Istovaruje se roba, prepakuje, tovari…

Na keju, krčma “Čika Rade”, a pored nje dućan s neviđeno jeftinom robom (zaplenjena, ističe rok). Ispred, nekoliko stolova; sve puno. Radnici, nezaposleni, sezonski, na crno, otpušteni iz preduzeća privatizovanih, u stečaju… Na banderi okačena gitara, a na klupi još jedna, i pored Kele, rođen u Savamali. Na njegovoj gitari sviram prvo Tozovca, pa Dylana; Kele peva tercu na obe pesme. “Ma znamo se”, kaže.

Pričamo sa meštanima kako će ih iseliti do Nove godine. Ovaj kvart, koji cenim ovakvog kakav je, radnički, sirotinjski, i cenim njegovu baš takvu istoriju, određen je da nestane bez rasprave, uz brisanje nepoželjne prošlosti. “Beograd na vodi” hoće elitni kvart, jer ovaj sadašnji ne da gradu da siđe na reku. A neki ljudi su odavno na reci, i ne postoji nikakav grad koji silazi, već samo klasni rat koji se zaoštrava.

U tom ratu se svrstavaš i nesvesno. Prvo je bila biciklistička staza – samo bi bezdušnik mogao biti protiv, zar ne? Potom su opljačkane društvene firme iz tog kraja. Na kraju su došli umetnici i kreativna klasa: da urede, da srede, da ulepšaju. Da zataškaju. U izmaglici težnje da se izrazimo često nismo svesni da pripremamo teren – za one koji će moći da kupe oko 6000 stanova po ceni od 400 000 evra, koliko će, kako navodi Ministarstvo prostora, koštati nakon ulepšavanja Savamale.

Ali komšiluk se još ne da. Radnici vode sporove za svoja preduzeća, a izvan “uzmi pare i betoniraj” ideologije “Beograda na vodi” još je puno slika iz života udarnika, kao nekad, u istoriji koju žele da izbrišu. Jedan njen deo živi u fikciji, u filmu Savamala Žike Mitrovića, jednom od njegovih najintimnijih, u koji je uneo brojne autobiografske detalje. Film je smešten u 1936. godinu, i u njemu se mogu videti radnici i sirotinja, koji preživljavaju i rmbaju, sede po jeftinim kafanama, organizuju štrajk predvođeni komunistima i anarhistima, bore se da sačuvaju goli život u ratu protiv interesa kapitala, i sukobljavaju se sa prvim fašističkim ekipama.

Ne smemo zaboraviti tu prošlost, ako smo već osuđeni da je ponovimo.

104 ilustracija city Ivan Tokin: 104 Srećna domaćica Srećna domaćica: Noć žena vozi Sandra Todorović: Nemac, Japanac i Francuz Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Smak sveta ·