Marija Maxima
U VAZDUHU · pop trash

Činilo se da će udarna vest ovih dana i kod nas biti kataklizmički zemljotres u/na Nepalu, ali nije bilo tako. Senzaciju svih senzacija ipak predstavlja pojava pesme i priručnog spota nazvanih “Aleksandar Vučić”, brzoširećeg fenomena u izvođenju izvesne Marije MaXime

Naravno, o nečemu se i pevati i divaniti mora, ali čini se da je spomenuta Marija Maxima ubola usred mete, jer, evo, već danima ne jenjava priča o ovom njenom poduhvatu. Sasvim očekivano, koplja se lome ponajpre na polju rasprave da li je ovde reč o najprizemnijem partijsko-partokratskom udvorištvu ili, pak, o superiornoj i krajnje promućurnoj sprdnji. Autor ovih redaka pobornik je drugopomenute teze, a suprotnomislećima predlaže sledeći test – isključite ton i pratite mimiku i (doduše, prilično svedenu) gestikulaciju mlade pojačice. Istini za volju, lako je zbuniti se – počev od uvodne strofe i začudne leksike („On koji nam daje mir i odgovornost, koji se ne kaje, Naša snaga i prevashodnost, naš spas, glas, do Evrope, sveta, neka čuje cela planeta – Vučić Aleksandar, slavna srpska zastavo, visoko se izdigni, jer mi svi Srbi dozvasmo se pameti!“) pa do urnebesne završnice („Dajmo mu mandat da nas sve vodi, vodi ka pobedi, državnoj istini, jer voli svoju zemlju, on voli svoju Srbiju, zbog njega ćemo ući u Evropsku uniju,  On je naš, jes, jes, srpski Eliot Nes!“).

Ako ćemo pošteno, tekst je sasvim saobrazan nimalo suptilnoj srpskoj sadašnjici, i po tom pitanju ova pesma/ovaj potez/ovaj fenomen stupa u savršenu rimu sa pređašnjim primera uznetih pesama spevanih i otpevanih u čast voljenih vođa. Suštinska razlika je tek u finesama kao odrazima kulturoloških relativiteta pojedinih era i muzičkoj pratnji koja je, je l’ te, ovde još i ponajmanje važna.

Tako je najčešće drugu Titu onomad pevao Đorđe Balašević; najotvorenije je to bilo u hitu Triput sam video Tita maršala („I opet sam video Tita Maršala, legendu tu, slobodotvorca, čoveka tog, druga i borca, opet sam svud video Tita…“), a kvazipolemično u čuvenoj Računajte na nas („…sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok, jer slušamo ploče i sviramo rok, al’ negde u nama je bitaka plam…“). Imajući u vidu ono što je ubrzo potom usledilo, čini se da su Tito i vrhuška mu svakako imali razloga za ozbiljnu sumnju u pokoljenja slaba na olako izrečena obećanja i očigledno programirana na brz zaborav.

Đorđe Balašević je iste te decenije već (u pitanju su bile osamdesete minulog veka)  istraživao i ideološki oprečnije teritorije, opevao je maltrtman srpskog/nealbanskog življa na Kosovu i Metohiji u Ne lomite mi bagrenje („…o, zar moram da vam ponovim , okanite se njih, jer sve ću da vas polomim…“), sličnom temom se bavio i pevajući o tome kako ne podnosi „lica koja govore ‘lj’“. U tom smislu simptomačina je i evolucija/devolucija Bore Đorđevića, nekadašnjeg Balaševićevog muzičkog saborca; u akustičarskoj fazi učestvovao je u pesmama kojima se raspirivao starorevolucionarni komunistički žar, da bi ni dvadest godina potom uknjižio i hitiove poput Al Kapone/Neću da budem član mafije i Tito je vaš. A onda je postao i novokomponovani četnički vojvoda ili šta već od tog soja.

Akustičarska fela izrodila je i legendarnu Pjesmu mašalu Titu koju je izvodila decenijama nezaobilazna Neda Ukraden; ta je pesma u udarnom delu donosila i nešto zbunjujćeg fatalizma  („Drugarice, posadimo cvijeće kuda vojska druga Tita kreće, ovo nam je naša borba dala – da imamo Tita za maršala“).

Prvoligašku selekciju tim vođom uznesenu možemo da zaokružimo podsećanjem na nemali doprinos Zdravka Čolića ovoj baštini; nakon ne pretrano „u bazi“ zaživele Titoviom putem („Ponosni smo na tu svjetlost, snažnu kao naše nade, na veliko djelo Tita, što nam nove zore dade“) usledila je neprikosnoveno hitična i legerndarna („Godine su prosle pune muka, ginulo se za slobodu nijemo, ili s pjesmom umesto jauka, druze Tito mi ti se kunemo“).

Svi navedeni primeri nam ukazuju na isto – najčešće je gotovo nemoguće razlučiti da li je reč o iskrenoj uznetosti veličinom i dobročiniteljstvom ili se tu ipak radi o poražavajućem oportunizmu na prvu decimalu. Jednako tome, i sam slučaj Marije MaXime nam otkriva niz poteškoća pri prepoznavanju jasnih dokaza da je tu reč o botovskom (tzv. sendvičarskom) udvorištvu ili ipak o višem i krajnje subverzivnom konceptu. Kanda onda svako, vođen vlastitim doživljajem tog „prevashodstva“ ima da preseče i prepozna šta mu je srcu ponajbliže i najviše drago. A može biti da je od pesama u čast vlastodržaca najzgodnija ova, sročerna u čast diktatora Aladdena Sache Barona Cohena:

Bela tehnika i pop Bela tehnika i gedžeti u folku/popu/roku… Poznati parovi 10 parova na koje ste sigurno zaboravili Slatko od snova Top 5: Najbolje od domaćeg filmskog treša Rijaliti TV “Parovi” prizivaju novi srpski puritanizam · ·