Radioaktivna kiša
U VAZDUHU · kolumna

Nije me pokolebala najavljena kiša. Čvrsto sam rešio da konačno savladam uspon koji vodi do omiljenog izletišta. Prethodne godine do tamo sam došao tako što sam bicikl uneo u autobus.

Vratio sam se, naravno, biciklom. Iako sam uživao u dugačkom spustu, bilo mi je jasno da dožvljaj neće biti potpun sve dok se gore ne popnem biciklom. Nov rogov desetobrzinac trebalo je da mi pomogne u tome. Lanac je bio podmazan, a gume dobro napumpane.

Ostatak društva na izlet je krenuo autobusom. Nije se pojavio jedino Nebojša. Nisu ga pustili roditelji. Nebojšina tetka iz Švedske javila im je da se nešto desilo i da sina ne bi trebalo da puštaju napolje, pogotovo ne na kišu. Ostalima niko ništa nije javio.

Napunio sam džepove slatkišima i krenuo. Zaboravio sam, međutim, da ponesem vodu, pa sam nekoliko puta morao da stajem usput da bih ugasio žeđ. Osim toga, sve je prošlo bez problema. Popeo sam se lakše nego što sam očekivao. Izlet mi je protekao u iščekivanju predstojećeg uživanja na nizbrdici, ovog puta zasluženom. Nebo se mučilo, ali kiša nije počinjala.

Nizbrdica je bila zanemarljiva tokom prva dva-tri kilometara. Na to se nadovezivala prilično strma deonica slične dužine, koja je obilovala oštrim krivinama. Ostatak spusta bio je u blagim krivinama i srednje strm. Moglo je da se ide brzo bez okretanja pedala i nije moralo da se koči. Širok i pregledan put bez mnogo saobraćaja omogućavao je ležernu vožnju i uživanje u pogledu na okolinu. Smenjivali su se šumoviti delovi s proplancima prošaranim poljskim cvećem.

I u povratku sam zaboravio da ponesem vodu, s tim što sada nisam morao da stajem usput. Bilo mi je potrebno mnogo manje vremena da se spustim nego da se popnem, a i uskoro je došlo osveženje iz oblaka.

Pljusak je počeo dok sam se nalazio na najstrmijem delu. Bio sam usredsređen na kočenje i prolazak kroz krivine, pa nisam ni primetio nebo. Obratio sam pažnju na njega tek kada sam dospeo na manje zahtevan deo puta. Nikada nisam video takvo, kao neka ogromna naprsla zrela smokva nada mnom. Izgledalo je divno i zastrašujuće. Primećivao se sev munja, ali umesto grmljavine čulo se neko podmuklo škljocanje praćeno zujanjem.

Brzo sam bio potpuno mokar, ali uopšte nisam osećao hladnoću. Činilo mi se čak da me je pljusak zagrejao. Jurio sam nizbrdo, vijugao levo-desno po praznom putu i ustima hvatao kapi. Imale su ukus metala i uopšte nisu gasile žeđ već su je podsticale. Jezik i grlo prijatno su me peckali, kao da sam zagrizao ljutu papričicu. Mirisalo je na tek odštampane knjige. Pri svakom udahu, pluća su mi se oštro nadimala dokraja. Pomislio sam da tako izgleda nalet nadahnuća. Od radosti sam vikao iz sveg glasa.

Pri kraju spusta kiša je nakratko posustala. Pojavili su se čak i sunčevi zraci, dok su zloslutni oblaci ostali nad brdima. Na trenutak je mogla da se vidi i duga. Delovalo je da joj nedostaju plavi i zeleni tonovi.

Kiša je padala i sutradan, samo što sada nikoga nisu puštali napolje. Onakvo nebo više se nikada nije ponovilo.

Otad je minulo, evo, trideset godina. I dan-danas povremeno osetim metalni ukus u ustima, bez ikakvog povoda. Inače mi nije ništa.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Teret u duši Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Nežni cvet Muva Ivan Tokin: Muva Prolećno spremanje Srećna domaćica: Prolećno spremanje