Mehanički doping
U VAZDUHU · kolumna

Pre nekoliko dana pažnju mi je privukla emisija o mehaničkom dopingu u profesionalnom biciklizmu. Za razliku od uobičajenog dopinga, gde se nedozvoljenim sredstvima povećava snaga i izdržljivost samih takmičara, mehaničkim dopingom nedozvoljeno se unapređuje bicikl.

Koriste se minijaturni elektromotori za okretanje pedala, kao i magneti i elektromagnetno polje za ubrzanje zadnjeg točka. Emisija je odlična i pravi je primer istraživačkog novinarstva, ali meni je bila zanimljiva i zbog nečeg drugog. Jedan od ljudi koji je usavršio ugradnju elektromotora u ram bicikla je mađarski elektroinženjer i bivši biciklista Stefano V. Kaže da je celu ideju razradio posle raspada Jugoslavije. Pošto je živeo blizu granice, po završetku rata javljali su mu se ljudi koji su ostali bez noge, a želeli su da nastave da voze bicikl. I on im je izlazio u susret, olakšavajući im okretanje pedala. S vremenom, elektromotori su postajali sve jači i sve manji, a kapacitet baterije sve veći. Bilo je potrebno da neki seronja poželi da pobedi na kvarno, pa da saznamo za izum osmišljen da unesrećene ljude vrati na dva točka i makar malo im olakšao život.

Nije jednostavno smisliti ime za vetar. Gotovo sva su lepa i upečatljiva. Kao da su imenovane naročite ličnosti, a ne strujanja vazduha. Zonda, pasat, bura, košava, hamsin, šamal, gibli, pampero, mistral, hazri, jugo, suhovej, purgo… Jedriličari ih bolje poznaju, pošto su njima od presudne važnosti, dok biciklistima uglavnom smetaju. Izuzetak je vetar u leđa. Zanimljivo je da vožnja bicikla ujedno i proizvodi vetar. To je prava mala fabrika vetra. Dovoljno je da zavrtite pedale i eto ga svud oko vas. Dobro, nije to vetar u pravom smislu te reči, više je neki povetarac, ali zašto da ostane bezimen? Ovo mi je palo na pamet pre desetak dana dok sam vozio bicikl i otad pokušavam da smislim ime. Malo je reći da mi uopšte ne ide. Ne znam čak ni koje bi prvo slovo bilo zgodno. Ako neko ima dobru ideju, neka javi. Nije jednostavno smisliti ime za vetar.

Na izmaku je još jedna naporna i nemaštovita predizborna kampanja. Vozači bicikla ni ovaj put nikome nisu bili ciljna grupa, čak ni na lokalu, što je poražavajuće. Naravno, ne mislim da bi nešto promenila obećanja koja bi verovatno ostala prazna, ali bila bi makar nagoveštaj neke promene u odnosu prema životnoj sredini i normalnom životu. U evropskom smo vrhu po broju srčanih i kancerogenih oboljenja, a mentalno zdravlje nam je odavno u autu. Masovnija vožnja bicikla poboljšala bi svaku od ove tri statistike. Bili bismo srećniji i zdraviji ljudi. Ali vraga, bitnija je jeftina demagogija. I dalje se vrte isti likovi i iste isprazne priče. Srećom, još samo nekoliko dana. A posle, već kako budete glasali. Sapienti sat.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Man with a plan Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Realna opasnost Srećna domaćica Srećna domaćica: Domaćice Ljubav i moda Pouke iz prošlosti: Muzika za nevericu