Bicikl
U VAZDUHU · kolumna

Deca nauče da voze bicikl kao od šale. Uobičajen redosled bio bi da dete najpre koristi guralicu bez pedala, da bi savladalo održavanje ravnoteže, zatim da malo vozi bicikl s pomoćnim točkovima, da bi shvatilo da se bicikl pokreće okretanjem pedala, posle čega se skidaju pomoćni točkovi.

Od ovog trenutka retko kada je potrebno više od pola sata-sat. Bicikl se još neko vreme pridržava za sedište, uglavnom prilikom polaska, i dete puštamo da sve duže vozi samo. Još malo trčkaramo pored njega, dok se ne uverimo da je ukapiralo da krene i stane i to je to. Uostalom, većina nas je na sličan način (minus guralica) naučila da vozi bicikl. Dobra stvar je što guralica i bicikl s pomoćnim točkovima često ne moraju da se kupuju. Idu od ruke do ruke, jer su ih prerasla deca rodbine i prijatelja.

 

Potpuno je drugačije kada pokušavate nekog odraslog da naučite da vozi bicikl. Javlja se čitav niz nepredviđenih poteškoća. Dugo uopšte nisam razmišljao o tome. A onda su me jedna devojka i njen momak preko poznanika – čijeg sam sina naučio da vozi za jedno popodne – zamolili da ih naučim da voze bicikl.

 

Našli smo se na dogovorenom mestu, prilično zabačenom parkingu, pošto se ona stidela da je drugi gledaju kako uči da vozi bicikl. Autom su dovezli tek kupljene bicikle. Imali su kompletnu opremu na sebi: kaciga, majica, šorts, rukavice, štitnici za laktove, kolena… Jedva sam ih nagovorio da skinu štitnike i kacige, rekavši im da će im biti lakše bez njih. Kasnije sam se pokajao zbog toga.

Guralice sam napravio od njihovih bicikala kojima sam spustio sedišta i skinuo pedale. Taj deo prošao je glatko. Malo me je, doduše, nerviralo što su svaki čas zastajali da bi snimali jedno drugo, pa sam ih zamolio da prestanu. Nerado su pristali. Kako nismo imali pomoćne točkove, odmah smo prešli na vožnju s pridržavanjem. Nadao sam se da će im pomoći to što razumeju kako sve funkcioniše.

Ovde su počeli problemi. Neverovatno je kako lako prevazilazimo strahove kao deca, dok smo kasnije opterećeni blokadama. Kako sam im puštao sedište, tako su padali. Sad, dete je lako i pada s mnogo manje visine, pa je to retko kada nešto o čemu treba brinuti. Ovo dvoje su se već posle dva-tri pada propisno ogulili. Da se ne bi, zlo i naopako, ozbiljno povredili, skočio sam sebi u usta i rekao im da vrate na sebe štitnike i kacige.

Posle tri naporna sata – meni zbog trčanja, a njima zbog lomatanja – napredak je bio zanemarljiv. Ona je uspevala da vozi sama nekoliko metara, ali padala je čim bi se okrenula da vidi da li je držim. On je tražio da ga pustim što pre. Naginjao se odmah čas na jednu, čas na drugu stranu, kao da će svakog trenutka da se sruši. Uspevao je da krivuda tek desetak metara, pre nego što bi pao.

Na kraju sam im predložio da skinu pedale i neko vreme samo guraju bicikl, pa da mi se jave za dve-tri nedelje, ili da nađu drugog učitelja.

Ovo me je kasnije podstaklo da se zapitam zašto je učenje vožnje bicikla tako veliki izazov za odrasle i zašto nam svest o nečemu i razmišljanje u mnogim slučajevima odmažu? Da li su njih dvoje možda izgubljeni slučajevi za vožnju bicikla? Ako već dosad nisu naučili da ga voze, možda postoji razlog za to. A možda sam ja naprosto loš učitelj? Bilo kako bilo, nadao sam se da me više neće zvati.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Najbolji deo mene nisam ja Gubitnik Žena na ivici nervnog sloma: Gubitnik Kolumna o Raši Srećna domaćica: Kolumna o Raši Vrabac Pouke iz prošlosti: Vrebaj štiglića, hvataj vrapca!