Biciklistička jelka
U VAZDUHU · kolumna

Izgovorio sam samo prvu reč psovke kojom obično častim bezobrazne i bahate vozače automobila. Ostale dve reči rekao sam u sebi; naprosto nisu tako sočne pod jezikom, nemaju to upečatljivo sazvučje „čk“. Psovku je pošteno zaslužio namrgođeni klipan u crvenoj hondi na koga ne vredi trošiti reči.

Na biciklu sam čekao da pređem pešački prelaz kod Brankovog mosta i tek mi je zbunjen pogled kratko podšišane biciklistkinje pored mene skrenuo pažnju da, gledano sa strane, moj postupak verovatno deluje glupo. U to me je dodatno uverilo cerekanje klinca koji je s majkom stajao malo iza nas. Srećom, pa mu je majka bila zauzeta kucanjem poruke, inače bi me sigurno ukorila zbog prostakluka pred detetom. Iskreno, za njih dvoje me je bilo baš briga, ali brinuo me je pogled biciklistkinje. Iz njene perspektive, reč koju je čula najverovatnije sam čežnjivo uputio plavuši u nama najbližem autu.

Plavuša uopšte nije moj tip. Em je u autu, em ima usta kao da je ljubila peglu, em sam podozriv prema devojkama koje nose naočare za sunce po oblačnom danu. Pre bi kratko podšišana biciklistkinja mogla da mi se svidi. Ima lepe prirodne usne, od hladnoće zarumenjene obraze i radoznale smeđe oči.

Kao i obično u ovakvim prilikama, najpre sam probao da se najlakše izvučem iz nezgodne situacije. Pokušao sam da ubedim sebe da je radoznala biciklistkinja strankinja i da me uopšte nije razumela, već ju je samo nenaviknutost na sočno sazvučje „čk“ navelo da okrene glavu ka meni. Zbunjen pogled je tu umesto: What does pichka means? ili: Que signifie le mot pitchka? U tom slučaju, smislio bih neki zanimljiv odgovor. Recimo, da je posredi stari srpski ratnički uzvik, nešto kao banzai kod Japanaca. Možda bi se nasmejala i majka klinca iza nas, pa bi mi oprostila malopređašnju prostotu. Ovo pod uslovom da je prestala da tipka po telefonu. Ako nije, ko je šiša.

Ova mogućnost brzo je otpala. Primetio sam prisenak razočaranosti u devojčinom pogledu. Ako me nije razumela, zašto bi ga imala? To nema smisla. Zapravo, taj prisenak razočaranosti nema smisla uopšte, kao što nema smisla ni to što sam izgovorio samo prvu reč psovke i izazvao zabunu. Zlo i naopako da pišem priču o tome; bilo bi vrlo teško uverljivo motivisati te postupke.

A onda mi je palo na pamet da biciklistkinja prati moju kolumnu i da me je možda prepoznala. Nije isključeno da je htela da mi se obrati i kaže nešto o tekstovima koje pišem. Ako već natežem verovatnoću, htela je da mi kaže nešto lepo, ali sam je obeshrabrio izgovorivši reč koju je pogrešno razumela.

Moraću nekako da popravim prvi utisak. Rešio sam da je pratim i obratim joj se malo kasnije. A kad jednom počnemo razgovor, razjasniću celu zavrzlamu, pa ćemo se zajedno smejati.

Na mostu sam je pustio da malo odmakne. Samo mi je falilo da pomisli da je pratim kako bih se naslađivao pogledom na njenu zadnjicu. Potcenio sam, međutim, njenu brzinu, pa sam morao dobro da zapnem kako bih je stigao pre narednog semafora. Uspeo sam, ali nisam uspeo da dođem do daha i kažem bilo šta, a već se upalilo zeleno, pa je krenula.

I evo, treći put stojimo zajedno na semaforu i čekamo. Verovatno već misli da sam manijak. Mali su izgledi da će se upuštati u razgovor sa mnom i da ću imati priliku da joj objasnim sve. Imam vremena za tek nekoliko reči, koliko ih i ona nesrećna psovka ima. Bez obzira na sve, red je da popravim prvi utisak i kažem joj nešto lepo. Rekao sam: „Srećna Nova godina!“ Potrudio sam se da razgovetno izgovorim svaku reč. Opet me je, međutim, zbunjeno gledala. Možda sam ipak rođen pod srećnom zvezdom, pa se sprema da me pita: What does that menas? ili, još bolje: Ça veut dire quoi?

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ramo, Ramo, druže moj Franz Welser-Moest Žena na ivici nervnog sloma: Mamurluk u Beču Ivan Tokin Ivan Tokin: Novogodišnja 7 Magla Srećna domaćica: Magla