Natalija Gončarova - Biciklisti
U VAZDUHU · kolumna

Stojan S. naučio je da vozi bicikl još kao dete. Pošto je između dva svetska rata jedini do koga je mogao da dođe bio veliki muški, vozio ga je tako što bi se protnuo ispod gornje cevi rama da bi mogao da dohvati i pedale i upravljač.

Zbog iskrivljenog položaja tela uvek je zanosio malo ulevo. Na sedište je seo tek sa dvanaest godina. Zanosio je ulevo do kraja života. Biciklom je najčešće išao do vikendice i u lov. Nije baš bio poznat po ulovima, ali voleo je da okači pušku o bicikl i da se vozika. Nervirali su ga vozači automobila, tada ne tako mnogobrojni, pa se stalno raspravljao s njima. Zaobilazili su ga u širokom luku. I sâm je imao auto, svetloplavu škodu 1000 MB koje se sećam, ali smatrao je da auto služi da se ode na more, eventualno u posetu rodbini iz drugog grada. Sproveo je jedno građansko hapšenje na biciklu. Neko mu je krao povrće iz bašte pored vikendice, pa je Stojan rešio da tome stane na kraj. Nekoliko noći proveo je pritajen ispod stare dunje, naoružan lovačkom puškom, sve dok nije uhvatio lopova na delu. Kada je ovaj počeo da beži, Stojan je opalio iz puške, navodno uvis. Lopov je posle tvrdio da je sačma proletela tik uz njega. Stojan ga je na biciklu i s prstom na obaraču sproveo do policijske stanice. Nikad mu nije bilo jasno zašto su mu posle toga oduzeli dozvolu za oružje. Bio je ubeđen da je to zato što ne voli komuniste. Vozio je bicikl sve do operacije prostate, od čije je komplikacije i umro.

Stojan D. naučio je da vozi bicikl tek sa sedamnaest godina. Kako se na početku Drugog svetskog rata njegovo rodno mesto našlo pod bugarskom upravom, morao je da ide na prinudni rad, tokom koga je naučio da vozi bicikl. Njime je vukao kolica s nekim teretom. Biciklom je i pobegao odatle u partizane. Dvotočkaš je stradao tokom neke akcije. I dalje smatra, politički nekorektno, da su Bugari naši najveći neprijatelji. Posle rata nastavio je da vozi bicikl. Od prve plate kupio je nov crveni. Njime je, navodno, osvojio svoju ženu. Postoji i verzija da ju je ukrao na njemu, ali o tome ni ona ni on nisu bili precizni. Odmahivali bi rukom i govorili da je bilo davno. Četrdeset godina svakodnevno je biciklom odlazio na posao. Razdaljina nije bila velika, ali bio je dosledan. Vozio je po vetru, kiši, snegu… Bicikl mu je uvek bio čist. Sve što bi kloparalo i zveckalo pričvršćivao je samolepljivom trakom. Odlazak u penziju obeležio je kupovinom novog bicikla. I dalje ga je vozio svakodnevno, s tim što više nije išao na posao nego u dom penzionera na šah, domine i dve-tri ljute. S vremenom su penzioneri postali oni koji su mogli da mu budu deca, pa je prestao da odlazi tamo. Mnoge je nerviralo što je na sahrane prijatelja i poznanika, često mnogo mlađih od njega, išao isključivo biciklom. Kad je napunio devedesetu, doktori su mu zabranili da vozi bicikl. Počeo je da ga vozi krišom. Tobože ga je gurao pored sebe, pod izgovorom da mu je zgodno da na njega okačio kese s pijace. No, iza prve krivine bi se popeo na bicikl i zavrteo pedale. Ima, evo, devedeset tri godina, a ako dobaci do avgusta uzeće i devedeset četvrtu. Još povremeno uspe da zbriše, ali se sve teže penje na bicikl.

I jedan i drugi Stojan voleli su da voze bicikl i obojica su bili osobenjaci, s tim što je jedan to i dalje. Šteta je što nema malo više ovakvih Stojana među nama. Sigurno bi nam bilo mnogo bolje.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Gde idemo dalje Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Kako komentarišete smrt? Ego Srećna domaćica: Ego Bucati u radnoj sobi Pouke iz prošlosti: Vanzemaljci, u pomoć!