S.A.R.S
U VAZDUHU · pop trash

Glavnotokovski mediji preneli su, uz sugerisano iznenađenje u naslovima, da je najtraženiji termin na internetu po nenamernom izboru korisnika iz Srbije bila serija „Andrija i Anđelka“. Može da bude, ali ne mora da znači.

Vuče na to da je tu ipak na delu friziranje rezultata. Stoga upravo od tog serijskog TV igrokaza krećemo u potragu za onim što bi činilo okosnicu i najopštije od svih opštih mesta kada se pod lupom nađe popularna kultura.

TV: Dakle, Andrija i Anđelka, upotrebljiv, na mahove simpatičan, ali prilično nenadahnut televizijski rad, što ga, gle čuda, čini savršenim izborom za srpski doživljaj srednjeg puta, odnosno, normkora, u svakom smislu. Andrija i Anđelka su uprizoreno-umivena televizijska zabava krajnje oročenih dometa i upadljivo ograničenog roka trajanja. Baš kao što je slučaj i sa francuskim izvornikom, po kojem je skrojeno ovdašnje i još sijaset belosvetskih verzija tog igrokaza za dvoje. Tu je sve normkor – sasvim očekivano, nema nikakve radikalnosti, kao ni subverzije, baš kao što nema ni ničega iznenađujućeg i domišljatog. Za to će morati neki drugi (i drugačiji) da se postaraju. Dakle, vanila kao takva.

Film: Većina iole zrelijih i uposlenijih srpskih filmskih stvaralaca svojski se deceniju i po trudila da rastera ionako ono malo verne publike iz bioskopa, te mimo sporadičnih, punkorvnih kino-hitova (poput diptiha Montevideo ili Malog Buda), filmoljubivi normkorovci Srbije svako malo moraju da posegnu za filmskih darovima iz očito bolje prošlosti. Tu se svašta može naći, ali da skratimo priču – važno je da “ima provala” i da se dosta i sočno (zašto ne i turetovski nesputano) psuje. Iz nekog razloga, u normkor smislu i dalje se dobro kotiraju ostvarenja poput Kad porastem, biću Kengur i njemu sličnih.

Književnost: E, ovde srpski normkor zahvata zbilja široko – od paražanrovskih (Teslom, pravoslavljem, srpskim vladarima, vladarkama i sličnim finesama ojačanih) uradaka bivših novinara i publicista (poput Bjelice i Bulića), preko novijih imena brzopoteznije književnosti (Vidojković, Stojiljković), saharinskih ljubića i self-help somnabulija, estradnih i autobiografija umirovljenih sportista, pa sve do u taj krug povremenih upada aktuelnih NIN-ovaca, dobitnika te glasovite nagrade, koja danas slabo kome išta znači, osim, naravno, samim dobitnicima i njihovim izdavačima.

Muzika: Tu je upadljivo najjednostavnije opcrtati kordinantni sistem srpskog normkora – malo Van Gogh i Neverne bebe, malo hitovi osamdesetih, malo Kiki Lesendrić, malo Joksimović, koji sa jednakim ubeđenjem izvodi i izmutirani turbo-folk i mainstream shvaćenu aproprijaciju hrvatskog popa, mahom đibonijovskog tipa, malo Balašević i “stara” Čorba, čak malo i Beogradski sindikat…, ali pre svega S.A.R.S i njihova Lutka, koju na svoju Fejsbuk ili koju već oglasnu tablu nije postavio samo onaj ko iskreno zaljubljen nikada nije bio.

Za kraj – starke, uvek i svugde.

Taste of Streep Taste of Streep: Ako ste gladni Meryl Streep, pratite ovaj Instagram nalog Najgore haljine na dodeli Oskara 12 haljina sa dodele Oskara za koje mnogi kažu da su bezveze, ali… Andy Milonakis 6 odabranih WTF YouTube klipova iz spavaće sobe Svemir Neka svemir čuje (YU pop-folk-rok) nemir: Deset zlatnih podviga · · · ·