Peristil
U VAZDUHU · kolumna

„Klub se zove Misisipi, u podrumu sportskog centra Gripe. Desetog uveče.“
„Razumem i nije mi teško.“

Split u oktobru. Ili bolje oktobar u Splitu. Voda me smiruje. Pored vode, sličan efekat daje mi i vožnja. Dakle, nije me bilo teško naterati. Doduše, to je postala skupa zajebancija. Večeras sam odlučio da se podsetim kako to izgleda. Ranije, imao sam običaj da sednem u auto u sred noći i samo vozim. Krenem od Autokomande, pa na autoput, sve do aerodroma, okrenem tamo, pa preko Zemuna do Novog Beograda, pa cik cak preko mostova, stari grad, novi grad, Balkan, srednja Evropa, Balkan. Oko Kalemegdana, gledam ka Ušću, osećam se da sam na nekom važnom mestu. Kad bih se povratio iz takve meditacije, vratio bih se lagano do stana. Prebrojim upaljena svetla na prozorima, koliko vas ne spava večeras? Ja sam svoju smenu odradio, vi čuvajte grad sad malo. Tramvajske šine se tad presijavaju pod uličnim svetlom, još uvek mokre od perača ulica. Preskačem bare u popucanom asfaltu, i kao i uvek svetlo na banderi se ugasi dok prolazim ispod. I dalje mi nije jasno zašto, ali ta bandera me je uvek bojkotovala.

Sad baš nemam ni vremena, a ni love za takve izlete. Ipak, koristim i dalje svaku priliku da se zaletim na put, i što se mene tiče, radi. Znam samo da ništa drugo nije bitno u tom trenutku. U tom trenutku nema ni pre ni posle, samo iscepkana bela linija, mašina i ja. Sto odsto prisutan.

Kiša je te noći besomučno padala, auto se pomalo maglio, a mi smo se kretali prihvatljivo većom brzinom od propisane. Stigli smo kasno, Split je već spavao. Prolazimo onaj veliki kružni tok na ulazu u grad, pa niz aveniju ka centru. Stao sam na semaforu, neonka sa kioska je isprekidano treperila i obasjavala dve palme na raskrsnici. Spustio sam prozor, da me vetar malo razbudi, nanizali smo kilometara. Društvo na ulici se smeje i čeka u redu, Krafne kod Mate. Stao bih i ja, nego već kasnimo, mi, konjanici sa Istoka.

Premotaću priču unapred par sati. Izašao sam iz podruma, zuji mi u ušima, a bogove štimunga i pank roka sam ostavio dole u sedmom krugu. 04:21. Kako sam se odvojio od ostatka družine, jer za svaki dobar zaplet moraš da zalutaš, spustio sam se do rive. Kroz uzane ulice, i kamene prolaze, relativno nespretno stižem to Matejuške. Na tom malom molu, kraj spomenika udice, gde se okupljaju ribari, studenti, klošari, pesnici i probisveti, nije više bilo nikog. Samo je jedan starac skupljao boce, i mali kamion gradske čistoće je stotinjak metara dalje glancao ulicu. Seo sam na zidić, samo što nije počelo da svice, nazirao se horizont na pučini. Polomljena gitara kraj mene, mora da je bilo srčano večeras. Da ne gledam u more, pomislio bih da sam u parku kod Palasa, na Obilićevom vencu.

Prolazim stepenicima kraj Peristila, koje su fino uglačane vremenom, ljudima i morem. Na neki čudan način, sve mi je jako poznato. I njih dvoje što se šetaju u sitne sati, i ne zanima ih to o čemu se priča. I onaj plakat lokalnog političara, što se odlepio na vetru, pa ga je neko dokusurio u prolazu i sad leži na pločniku. I taj pločnik mi je poznat odnekud. I brujanje frižidera ispred trafike, i taksisti sa lovačkim pričama, i jutarnji autobus koji kreće u prvu rundu.

Onda sam seo u auto, i odlučio da krenem dužim putem. Pa sam se odvezao preko Brankovog mosta, kroz tunel, pa preko Marmontove, do luke gde spavaju trajekti. Treća levo, kraj rive, pa pored skupštine i crkve Svetog Marka, do Tašmajdana. Radio Dalmacija pušta nešto tiho, a na trafici novo izdanje Politike. Skrećem desno kod Vukovog spomenika, pravo u Velebitsku. I dok čekam da prodavci pređu preko pešačkog kod Kalenićeve pijace, u daljini nazirem Avalu i Marjan. I bežim od i idem ka. Ovaj svet je moj grad, i široki bulevari i puna jedra.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Samo široko o-MOVIE-THEATER-facebook Žena na ivici nervnog sloma: Masturdating Utorkom na dva točka Utorkom na dva točka: Šta se desi kad te pomešaju s Biserkom italija Srećna domaćica: Italija · ·