Vetar i zastave
U VAZDUHU · kolumna

Kruže jedno oko drugog. Ne mislim bukvalno, na dohvat ruke. Kruže na način koji je malo teže opisati u ovih par redova. Već jako dugo, od ko zna kada, kao nebeska tela. Kruže im životi zamršeno i tiho, da ne mogu da vidim golim okom. Da, orbita bi bila prava reč. Njegova i njena orbita na otprilike svakih 14 meseci prolaze dovoljno blizu jedna drugoj da se skoro okrznu. April je takoreći pri kraju, pitanje je dana. Prošli put su se sreli u februaru prošle godine, u Rimu. Pre toga je bilo u decembru 2013. Moskva, tada su se živi smrzli, setila se.

Nije bilo greške, april ove godine, negde u centru Beograda. Samo, mesec je isticao lagano, a njega nigde. Šetala se centrom danima i više osećala nego gledala. Tražila je znake da je blizu. Blizina ih je nepogrešivo odavala. Mislim da to izaziva razne čudne i neočekivane stvari. Setila se da je jednom, pre dvadeset i nešto godina, negde u Španiji, opalo lišće sa stare breze u samo par minuta i ostalo da pluta par centimetara iznad tla, polako se razlivajući u širinu. Takve stvari je tražila. Ništa. Da nije problem u prestupnoj godini? To bi baš bilo nezgodno, nisu navikli još na mobilne telefone i ostalu tehnologiju, više su puštali da se stvar sama rasplete. Krenula je niz Francusku ka Dorćolu, a žuti autobus je potpuno zaglušio bilo kakvu misao koju je do tad imala, dok se mučio da krene sa stanice.

Mada, i on je pomislio kako nije sve kako treba da bude. Nosio je istu košulju kao prošli put, došao u dogovoreni grad, nije tu bilo trikova ili tajni. Ako mu ponovi isto kao u Francuskoj onomad, stvarno će se naljutiti. Samo dva puta u poslednja četiri veka koliko se i poznaju, nisu uspeli da se nađu. Naravno, ni on ni ona se ne sećaju detalja, ali ti fragmenti su utkani pod kožu, pa ponekad sanjaju deo iz nekog od tih života, jako poznat, ali neuhvatljiv. Gotov je siguran da je jedanput bio Rus, ili Belorus, da je gajio konje, a ona je bila negde sa juga Italije. Toliko su uspeli da se prisete. Zato im i znače susreti, svako ima komadić slagalice onoga drugog. Između susreta je morala da prođe barem jedna puna godina, inače bi im blizina i učestalost vidjanja potiskivala davna, zakopana sećanja. Tako su se i dogovorili da je 14 meseci dovoljno, ni blizu ni predaleko.

Ožedneo je od traženja. Ušao je u bar, negde na dnu Skadarlije, seo na visoku stolicu i spustio glavu na šank. Nije mu bilo jasno, brojevi su se poklapali, sve je proverio više puta. A jedina osoba koja je delila njegovu sudbinu se nije pojavljivala. Čak je uzeo salvetu, izvadio penkalo iz Prvog svetskog rata i nacrtao mali kalendar. Pio je tamno pivo i stavljao tačke kraj meseci, brojeći u krug. Dođavola, još jedna godina će mi pobeći, a imam toliko pitanja. Pomislio je to, i besno gurnuo salvetu i poklopac od penkala sa šanka. Salveta je odletela do zida, udarila o ćošak i rasprsla se u hiljadu komada. Hm, to je tražio. Digao je pogled i spazio nju u ogledalu šanka, između flaša. Okrenuo se i video je kako stoji u gužvi, tražeći nešto, kao polu nezainteresovano, ali on je znao bolje.. „Uh dobro je, nisam potpuno lud“, pomislio je dok je ustajao sa stolice. Prišao joj je sa leđa, „Hej.“

„Zdravo,“ pogledala ga je na trenutak, ispod oka, malo pomerivši glavu u stranu, proveravajući da li je to zaista on. Jeste, mogla je da odahne. Stajali su jedno naspram drugog, i tako se malo gledali u tišini, pre zagrljaja.

„Šta ćeš da popiješ?“

„Uobičajeno.“ Nasmejala se.

„Dobru stvar ne treba menjati. Eto me za sekund.“

„Ne žuri, vreme nam ionako ide na ruku.“ Onda je spustila torbu, i sela,  potpuno mirna. Kosmos je bio u ravnoteži. Barem toliko koliko je bilo potrebno.

Mehanički doping Utorkom na dva točka: Između tri utorka Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Man with a plan Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Realna opasnost Srećna domaćica Srećna domaćica: Domaćice