David Bowie
U VAZDUHU · kolumna

Bio je ponedeljak ujutru, i bilo je toplo, neočekivano toplo. Onako toplo za januar da pomisliš kako sve lagano ide do đavola. Recimo da je tog jutra sedeo na rubu kreveta pokušavajući da drži oči otvorene, a glava ga je bolela od centralnog grejanja i suvog vazduha. Pomislio je kako je to gore od mamurluka. I recimo da je pročitao šta se dogodilo. Bio je žedan. Teturao se do kuhinje, popio dve čaše, prvu na eks, drugu polako.

Stavio kafu i seo na pod kuhinje. Da, pa moralo se i to jednom desiti. Ona je još spavala, skupila se na rubu kreveta, uza zid i držala ćebe sa obe šake. Nije imao srca da je budi. Što kasnije ustane, kasnije će saznati, a ionako ne može ništa da uradi. Dogodilo se. Svako ima svoje heroje.

Vratio se do sobe i gledao je kako spava. Levo stopalo joj je virilo ispod ćebeta, četiri savršeno ofarbana nokta i peti okrnjen, zapela je sinoć o trpezarijski sto po mraku. Otvorio je prozor da pusti malo svežeg vazduha. Sa njim je nepozvan ušao lavež nekog psa koji juri za kolima, kao i nečiji bes na semaforu. Trgnula se i okrenula na drugu stranu. Uzeo je gutljaj kafe, a njenu šolju stavio kraj kreveta. Postajalo je svetlije, grad je palio peći, neće biti još mnogo mira. Taman da podseti da se zupčanici okreću samo u jednom smeru, unapred.

„Dobro jutro.“ rekao joj je najtiše što je umeo.

„Mmm, ćao.“ odgovorila je uz jedno oko otvoreno. Ono plavo. Onda je otvorila i drugo, kestenjaste boje, i polako fokusirala čoveka u fotelji sa druge strane sobe. Protegla se kao mačka, osetila da nešto nije u redu, oštro digla glavu i rekla: „Šta se dogodilo?“

„Umro Bowie.“ kratko i jednostavno. Nije bilo šta da se doda ili oduzme. Umro je njen heroj.

„Ne. Čekaj. Kako…“ to niti je bilo pravo pitanje niti je on mogao išta smisleno da odgovori. Niko se nije izvukao živ odavde ionako.

„Na, uzmi malo kafe.“

„Cigaretu daj.“

„Jednu samo, ok?“

„Jednu samo.“ Sela je na rub kreveta, ogrnula se ćebetom i lupkala malim stopalima po parketu. Tap. tap, tap, tap. Tap. On je seo kraj nje, i poljubio je u rame. Podelili su cigaretu.

„Pa, bilo je i boljih načina da se započne nedelja, to da. Sa druge strane, i veće face su nestale, doduše, ne mnogo veće. Da li ovo može da prođe kao govor podrške?“

„M-hm. Daj mi minut. Njegova muzika mi je barem dva puta spasila život do sad. Šta ćemo?“

„Ništa, sve isto kao pre. Nema unatrag. Samo ćemo malo glasnije puštati njegove pesme. To je to. Ionako imaš njegove oči, skoro.“

„Hm. Dobro.“ Rekla je kratko, nakon malo premišljanja, gledajući kroz zamagljen prozor. Onda je ustala, otvorila orman, izvukla crni džins, tamnu kariranu košulju i crni džemper. Obukla se u njen vid crnine, otišla do kupatila, i izašla sa dve crveno-plave minđuše u obliku munje. Kao sa postera.

„Idemo.“

On ju je pogledao, poljubio u njene čakaraste oči i jedva primetno klimnuo glavom. Setio se kad ju je prvi put sreo, i zastao da malo bolje prouči taj pogled. Pa se primakao preblizu i to je bilo to.

Uzeo je ključeve od kola i krenuo ka vratima. U džepu kaputa je bio CD, a u njemu sve sto nam je zvezdani čovek poklonio. Niz bulevar je tog jutra odjekivalo Oh we can be Heroes, just for one day, samo malo glasnije nego inače. Eto, recimo da je to tako bilo.

 

Lupita Nyongo Žena na ivici nervnog sloma: Sve boje Oskara Girouette Utorkom na dva točka: Biciklistički servis Persa, Hamburg Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Samo se nadajte Postpraznični shopping Srećna domaćica: Postrpaznični šoping