09032016a
U VAZDUHU · kolumna

Udalji se malo. Još. Udalji se od ruku koje kuckaju po nekom malo plastičnom aparatu. Više. Udalji se od sebe zavaljenog u neudobnoj fotelji, u nekoj gradskoj kafani. Udalji se od parking servisa, plazma televizora, praznih priča. Slušaj kišu, isto tako je padala i onda, to se priroda čisti. Udalji se od jedinica i nula. Udalji se od tog hitnog, onog što ti treba za sutra ujutru najkasnije, ionako za tri dana neće više biti važno.

Ajde učini mi molim te, digni desnu nogu i nasloni se đonom na sto za kojim sediš. Gurni ga iz sve snage, nek se prevrne sve, briga te, ionako putuješ kroz vreme. Ustani iz fotelje, istrči napolje i skoči u vis. Ostavi ipak neku lovu, za to što si popio i ovo što si polupao. Kad istrčiš napolje, pogledaj gore i skoči. Ali ne onako amaterski, skoči nemoguće, i nemoj da padneš, to je jako bitno. Ako ne uspe iz prve, ponovi. Dakle skoči i idi samo gore, više. Iznad poruka SMSa, iznad Beograđanke recimo, to je dobra visina. U stvari, aj idi do ušća. Gledaj sad ovo, ispruži obe ruke na dole, i raširi šake kao da držiš globus u rukama. Udahni duboko, zadrži dah i pomeri šake u levo, zarotiraj Zemlju jedno 300 godina unazad. Gledaj dole, nema mostova, nema onog dimnjaka na Dorćolu, nema Novog Beograda, nema tebe još. Ali reke su tu, kao i danas. I pada ona ista kiša. Avala stoji tamo gde je i danas, samo nema tornja. Fragmenti sećanja se provlače, bio si tu nekad davno pre, samo si zaboravio. Još si gore, još si visoko, niko te ne vidi ne brini se, a i da te vide, ko bi poverovao da ti lebdiš 300 metara iznad reke.

Pomeraj rukama vreme, napred, nazad, kako hoćeš, igraj se. Što više pomeraš u prošlost bolje ćeš videti šta si danas. I sve to jako bitno nije toliko bitno, i sve to što nam se događa, događalo se hiljadama puta ranije. A kiša i dalje pada. Dopusti da te pokvasi, kiša stara hiljadu godina. Da ti kaže da si ti tu kao i milioni pre tebe, da u jednom trenutku daš sve od sebe, budeš, rasteš, voliš, boriš, stariš, izgaraš… A kiša će i dalje padati.

Hajde sad polako vrati se na deveti mart 2016. samo pazi da ne preteraš unapred, tamo ništa ne mogu da ti garantujem. Tako, gledaj kako grad raste kroz godine, vredni mravi trče napred, nazad. Sve bruji ispod tebe. Zgrade rastu u treptaju oka, brodovi pristaju, karavani prolaze. Kao da premotavaš film do željenog trenutka. Tu! Stani, malo natrag. Tako. Pogledaj kolonu na Brankovom mostu, metalnu plavo-belu konstrukciju kako se napinje pod svim tim žurbama. A temelji su tu, oni stari, video si ih malo pre, pre 100 godina, kada su se sijali, tek napravljeni, nosili stari most preko ove iste Save. Pogledaj ponovo sebe, iz ove hiljadugodišnje perspektive. I slušaj nove stare priče. Spusti se polako na zemlju, dok niko ne gleda i kreni tamo kuda si naumio. I pre nego što sebi postaviš pitanja koja uveliko prevazilaze tvoje mogućnosti da odgovoriš na njih, seti si da si upravo putovao kroz vreme, da si video ljude u ovom istom gradu, na ovoj istoj zemlji, koje su se to isto pitali davno pre tebe. Pre mostova, bilo je reke. Ova ista kiša je padala. I tako ponekad, dok sediš kraj prozora negde, a kiša udara o lim, nekim starim zvukom, ti odskoči visoko, bar na trenutak, pogledaj se izdaleka, pogledaj odakle si došao, dokle si dogurao. Videćeš kuda ideš. I videćeš da sve odgovore već nosiš u kostima.

Tajna i melanholija ulice Utorkom na dva točka: Ako se ne vratim, obavesti Pabla i beži Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Izuzetak u mraku Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Budi tu gde si Erik Kantona Ivan Tokin: Kantona za laku noć