Ja to tad nisam razumeo
U VAZDUHU · kolumna

Ona je volela da trči, siguran sam u to. Ja to tad nisam razumeo. Bila je jaka, sećam se kad je prvi put protrčala pored mene. Kosa joj je bila vezana u kiku, klatila se levo desno.

Video sam je izdaleka, još nisam mogao da razaznam crte lica, ali sviđala mi se već. Onako, na blef. Pomislio sam da bi baš zabavno bilo da se sudarimo, kao ja sam se nešto zamislio, a ona je očekivala da ću se skloniti, jer ko se ne bi sklonio od sile prirode u punom naletu. Onda mi je palo napamet da to možda i nije dobra ideje, mislim, čisto zbog zakona fizike. Sudarili bismo se, izbila bi mi vazduh u najavi i preturila se preko mene. Naravno, njoj ništa ne bi bilo, a kad bi je prošao prvi nalet besa, pitala bi me da li sam OK. Pitala bi još kako mi je nos, jer bi bio krvav, od susreta sa njenim levim ramenom. Onda bih ja smišljao neki glupav odgovor, tipa: „Pa dobro je, ako ne zagledaš mnogo.“ Onda bi ona rekla: „To ti je onda kao moj život.“

Tačno onoliko vremena koliko mi je trebalo da u glavi smislim ovaj nesuđeni susret, njoj je trebalo da pređe rastojanje između nas dvoje i proleti kraj mene. Proleti je prava reč. Imala je crnu trenerku, oštru vilicu, lice pravilno i odlučno. Bila je znojava, i crvena u obrazima, nije se baš štedela. Malo je ubrzala približavajući se, pripisao sam to sebi kao kompliment. Na sekund smo se pogledali. Na neki čudan način to je bilo jako intimno. Par sekundi kasnije, sudarili smo se ipak, ali njen miris i ja. Vetar nije mogao da je sustigne, pa je kaskao za njom. Odmakla je već desetak metara, moram priznati, kvarno je bilo da se ovako upoznamo. Ali, nije ona imala vremena za zajebavanje. Ja to tad nisam razumeo.

Trčao sam i ja. Kad mi se trčalo. Nije mi bilo najjasnije u čemu je fora. Svidela mi se jednostavnost toga. Nema tu neke šminke, pripreme, terena, uslova. Lepo obučem patike i izađem iz stana. Sunce, kiša, sneg. Počeo sam da kapiram da smo za to pravljeni. Trčali su i pre lopte. I pre patika. Uhvatiš svoj ritam i udaraš. Svidelo mi se da je potpuno iskonski osećaj. Dobro, skoro potpuno iskonski. Nedostaje koplje, tigar i još par detalja.

Trčao sam kad mi se trčalo. A onda sam počeo da trčim i kad mi se nije trčalo. Mislim da je to ono što je nedostajalo. Da pobedim sebe. Skupila bi mi se pluća, rezalo me ispod rebara, suva bi mi bila usta, no nastavio bih da trčim. Sebi u inat. Pa još dalje, dakle, ako misliš da je daleko da sad ideš do prodavnice po ovom vremenu, probaj tek ovo. Dok sebe ne izgaziš toliko, da ti više ništa nije teško.

Dvoje se šetalo, a ja sam protrčao kraj njih. Čuo sam nešto tipa: „kud ovaj juri, gde gori?“ i onda su se njih dvoje malo smejali na moj račun. Ma i ja sam se nasmejao. Nisu mislili loše. Ubrzao sam malo, znoj je izbijao kroz majicu. Bolelo me je levo koleno, nisam se dobro zagrejao.  Glava je bila kao ona ćasa na stolu u trpezariji, računi, sitniš, ceduljice, slušalice, liste, planovi. Valjalo je to isprazniti. Telo je bilo napeto, umorno i kruto. Nedostajalo je fluidnosti. Disao sam na nos, gledao skoro samo u noge, jer pogled na horizont bi me skroz obeshrabrio. Zar ima još toliko? Moram to da sažvaćem do kraja, jedino tako sebi gledam u oči posle. Možda sam zagrizao previše danas. Ne bih se bunio da ona protrči kraj mene, da se neki vetar pojavi i ponese me. Nema nikoga, zaboravi na to. I u tom prepiranju sa samim sobom, zatvorio sam krug i vratio se na početak. Istrčao sam. I zaista, delovalo je da nećemo izdržati, sve dok nije bilo gotovo. I po prvi put, ja sam to razumeo.

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Nemam reči Nora i Alisa Žena na ivici nervnog sloma: Nora i Alisa se vraćaju kući Pen on white notebook with cup of coffee Ljubav malim slovima Smak sveta Utorkom na dva točka: Smak sveta ·