Marginalci
U VAZDUHU · kolumna

Poznajem dvoje ljudi. Poznajem ih jako dobro. Još više ih volim. Volim nju, jer je najnesebičnije biće na planeti. Ima divne, nežne oči kojima te prikuje da nemaš kud, i sve o čemu ćutiš odmah kažeš. Jedna od onih osoba rođenih sa nesalomljivom željom da voli ljude. Volim njega, jer se pogledom dogovaramo. I uvek mu je jasno, a da me ništa ne pita. I pratio bi me na kraj sveta. E sad, i njih dvoje se vole, a to je mnogo bitnije za ovu priču. A evo i zašto.

„Gle, mi skoro pa ne postojimo. Ako ne postojiš u digitalnoj formi rođače, nema te. A po rezultatima od sinoć nismo ni previše zabavni. Što je samo po sebi zabavno. To ne deluje da će se promeniti uskoro. To je tako. Dodaj okasti,“ moj prijatelj je ispružio ruku u iščekivanju.

„Ovaj? Na. Sad mi je lakše, mislim, računam da si ti faktor stabilnosti i razuma. Pa ako je tako kako kažeš, nema potreba za daljim proučavanjem. Pritegni tu prstom dok šrafiš.“

„Moram da se bacim na te društvene mreže izgleda. Ovako samo ti vidiš da znam da sastavim policu. Kapiraš, spretne ruke, ovo, ono. Ode u nepovrat. Kad se nekoj gospođici recimo menja raspored nameštaja po stanu, neće se setiti mene, ne, ne, sine moj. Setiće se Boconija Kralja Drugi Profil. Jer je Boconi Kralj Drugi Profil lajkovao Ikeu. Evo usraću se.“

„Jedan lajk ne čini majstora. Zapravo ne čini ništa.“ Ili se tako tešim.

„Koga briga, ionako je sve prodaja. Ona će ga izlistati u katalogu, k’o kad Branetov ujak bira auspuh za kola. Jebeš to.“

Čovek je imao karakter. Sam je svoje bitke bio. Sam je dao otkaz kad je postalo previše. Sam je trčao noću kad ne može da spava. Sam je promenio grad, kad mu je onaj postao pretesan. I ni u jednom trenutku nije odstupio od svojih principa. Moglo je da duva sa koje strane hoćeš. I nije bilo nikoga da to vidi.

A svidela mu se ona. Svidela mu se još pre godinu dana, samo nikako da popusti. Razuman čovek bio se zapitao ima li to smisla. Ovaj nije bio razuman. Jednostavno je znao. Probao sam da objasnim da ima puno dobrih žena, da ova možda nije za njega. Sve te utehe koje plasiramo. Ma ni makac. Kaže, nije mu dala jedan realan razlog zašto ga neće. Dok se to ne desi, ništa se ne menja. Tvrdoglava mrcina.

 

Ona, sa druge strane, šetala je unutar svoga sveta. Retko je iz njega izlazila. To i to se dogodilo još davno, i ona je sebe ubedila da je najbolje da gleda na svet kroz puškarnicu. Tu je uvek da pomogne, da sasluša, zagrli, i onda na vrhovima prstiju zamakne za ćošak. Neuhvatljivo. Po margini.

„Vidi ovako mala. Šteta je što se kriješ od sveta. Neko negde bi bio najsrećniji čovek da može da te poljubi.“

„Aham.“

„Vidim, taklo te. Da nećeš šećera i vode?“

„Sve je to lepo Maniću. Hvala ti. Nego kad ćeš da mi vratiš knjige? Sve pišem šta uzimaš, a ne vraćaš.“

Savršeno uređeni svet, ispeglanih košulja i bluza, knjiga poređanih po žanrovima i visini. Prekrečeni zidovi u tačno onu nijansu prljavo bele. Dugi časovi na poslu, odlasci na koncerte odavno zabeležene u kalendaru. Ponekad neko pokuca, nema odgovora. Da su samo znali da moraju da pokucaju dovoljno puta. Onoliko koliko je potrebno ženi da zna da taj, baš nju i samo nju želi, i da nema predaje.

E pa, jedan je stajao pred vratima od zime do zime. Ja sam mu pričao da je budala, i njoj sam pričao da je budala, a na kraju sam ja ispao budala. Hvala što me nisu slušali. Ona se probudila jednog jutra, nazvala me i rekla: „Ja volim tog čoveka,“ i počela da plače od sreće. On me je sreo na ulici, nasmejao se, zagrlio me i ništa nije rekao. Samo me je pogledao očima čoveka koji se ne predaje.

Iskoračili su, svako sa svoje margine, i sreli se tu, na sred ovog papira. Eno ih sad, pakuju se. Ovu zimu neće dočekati ovde. Majku im, kako su me zajebali, sad kad pogledam. S kim ja da šetam sad…

U Francuskoj Ivan Tokin: U Francuskoj Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ljubaznost ubija! Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Nepročitane knjige Nervozica Srećna domaćica: Nervozica