Do kraja sveta
U VAZDUHU · kolumna

Bio jednom jedan čovek. To, samo po sebi nije preterano čudno. Ipak, neki bi rekli da je neobičan, možda redak. Taj čovek je živeo sam, danas ni to nije čudno. Imao je svoj brod, mali, ne previše mali, onako, taman da jedna osoba u njemu živi. Čudno je to da je on je živeo na pučini, a to nije želeo. Da se ne zamaramo kako je tu dospeo, to mi nije nikad rekao.

Nego, taj čovek je stalno gledao ka jednom ostrvu. Nije bilo drugih ostrva, nije bilo ničega osim beskrajne vode, i tog malog kamena. Ostrvo nije bilo daleko, ali on nije mogao da mu priđe. Želeo je da bude tamo, video je ljude u daljini, ali oni nisu videli njega, ili su se barem pravili da ga ne vide. Mahao im je često. I svaki put kad bi pustio jedra i krenuo ka njima da se konačno iskrca, more bi se diglo protiv njega. Uvek bi delovalo mirno, ali mu nije dozvoljavalo da priđe. Shvatio je da nije poznavao snagu mora dok se talasi ne bi podigli.

Kružio je oko ostrva mesecima, možda i godinama. Pokušavao na sve načine, i svaki put bi se desilo isto. Izračunao je da mu je potrebno tačno 11 dana da napravi krug oko ostrva. A koliko je samo puta taj krug napravio uzalud. Što je bliže prilazio obali, oluja bi bila jača. More kao da je igralo kukavice sa njim, i uvek bi pobedilo. Hrabrio je sebe, urlao na talase, pričao sa vetrom, ali bi se uvek povukao na kraju. Nije ga diralo kad je bio daleko, naprotiv, tad je bilo pitomo, i dobroćudno, ali on je gledao u daljinu. Toliko je dugo gledao, da mu je lice prekrila neka tuga. Ostrvo ga nije htelo, imalo je svoje razloge verovatno. Sad, ja te razloge ne znam, možda je želelo da ga testira, možda su tu samo najhrabriji živeli, možda je jednostavno bilo oholo i hladno. Znam samo da mu je to ostrvo postalo opsesija, ti ljudi su bili sve o čemu je mislio. Pitao je vetar:“ Zašto mi cepaš jedra, zar ne vidiš koliko dugo sam ovde sam?“ Ali ništa se ne bi promenilo. Istrpeo bi male talase, pa veće. Pa bi brod krenuo da krcka pod udarima, a jedra se otimala i kidala. Jednom skoro da je uspeo, ali mu se učinilo da će ga taj poslednji talas poklopiti i okrenuo je brod u poslednjem trenutku. Kukavice, rekao bi sebi. Pogledaj one ljude tamo, oni su sigurno sve ovo prošli, a ti ne smeš. I tad je prelomio, ili će ovaj put uspeti ili neće biti idućeg puta. I takav ishod bi bio razrešenje. Predugo je oklevao, predugo se plašio da ne izgubi to malo što ima. „More, plašim te se, ali više se plašim da ostanem ovde, ja ovaj put prolazim.“ Uhvatio se čvrsto za kormilo, video talas kako peni, poslednji talas između njega i obale, udahnuo je duboko, zadržao dah i zatvorio oči. Brod se propeo, on se nagnuo napred iščekujući kraj, i … ništa. Otvorio je bojažljivo jedno oko, ali samo je video mirnu vodu i kameno dno. Uspeo je, uplovio je u zaliv. To ti je stvar sa pučinom, često je manje crna nego što izgleda.

Pritrčao je prvom čoveku, da mu kaže da je uspeo. Taj ga nije razumeo. Probao je sa drugim, trećim, sa celim ostrvom. Njima ništa nije bilo jasno, ni ko je taj čovek, ni odakle je došao, ni kakvi vetrovi, koji talasi, o čemu on to priča. Slomili su ga na kraju. Pa oni nikad nisu isplovili odavde. Zašto bi neko to radio, pa ovde imaju sve. Plakao je tri noći i tri dana. Onda je ustao, i krenuo da radi ono što najbolje zna. Prefarbao je brod, zamenio jedra, pogledao u pučinu i krenuo. Nije se ni pozdravio sa njima, nikad ga nisu ni prihvatili, niti razumeli šta on to pokušava. Isplovio je, ali više ništa nije bilo isto. More ga je sada poštovalo, a vetar ga slušao. I njegov pogled nije imao više onu tugu. Ostrvljani su se kleli da su ga čuli noćima kako se smeje sa pučine.

Dugo zatim ništa nisam čuo o njemu. Jednom mi je pisao, rekao mi je da je dobro. Rekao mi je da je otišao baš daleko, ali da je našao to šta je tražio. Rekao mi je: „Što si bolji, bolji vetrovi dolaze.“ I rekao mi je:“ Ovim ljudima, ovde, je ok da sam ja super. Znači može i tako. Mogu nekom da budem i super. Tolikima sam bio uvek nesto ukrivo, pa evo sad mogu malo ovde, na kraju sveta, da budem i super.“

Nije mi ostavio adresu na pismu. Nisam mogao da mu odgovorim. Jedino mi je žao što nikad nije saznao da su more oko onog ostrva nazvali po njemu.

Inspektor Leonor Utorkom na dva točka: Inspektor Leonor – heroj Sao Paula Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Preporučeno za vas 635666231151428830-kill-bill- Žena na ivici nervnog sloma: Kad mi mama kupi pare Sreća je od vazduha Ivan Tokin: Sreća je od vazduha ·