Nekad i sad
U VAZDUHU · kolumna

„Gospodine. Pukao vam je pasoš.“
„Ma nemoguće, grešite…“
Zastao je na trenutak, možda razmišljajući na šta sam mislio, na pasoš ili na gospodine.
„Da, evo vidite ovde. Ne mogu ovako da Vas pustim.“

Vidim, vidim, video sam još pre dva meseca. Samo potiskujem. Ona plastična prva strana, sa svim podacima i fotografijom nekog mladića skoro deset godina mlađeg od mene, lagano je proglašavala autonomiju. Pukla je na spoju sa ostatkom pasoša i napredovala par centimetara mesečno; grubom računicom zaključio sam da za mene svet van Srbije postoji još mesec, dva. Samo, poručniku Petroviću nije bio dan.

„Čak i da vas ja pustim, oni će vas vratiti.“- Oni. Zna se ko su oni, i kakvi su. Seo je nazad u stolicu, i prekrstio ruke, verovatno zadovoljan svojim odgovorom, i šah-mat pozicijom u kojoj se naizgled nalazim.

„Je l’ tako? A da se mi dogovorimo sad, da ne stojimo na ovu vrućinu, nije red, pa ću ja sa njima već nekako.“

Kakva država, takav pasoš, htedoh da kažem. Ipak, bolje ne, ne poznajem sagovornika, a cela ova pizdarija mi ne treba. A rezervnu državu nemam. Sa druge strane, sam sam kriv. Pomisao da se jurim po ustanovama je produžavala rok trajanja pasoša, na nedeljnom nivou. A i pošteno sam ga arčio. Bilo je pitanje vremena kad će me zakačiti ovako nešto, naravno u krivini.

Ipak, granicu sam nekako prošao, tad i još nekoliko puta nakon toga; negde se pravio iznenađen, negde skrušen i ponizan, negde se ona drala na mene, a ja gledao pandura u stilu čoveče-imam-većih-problema i očima kolutao u pravcu suvozača. A da, jednom sam donirao u Fond za Obnovu i Razvoj. Lokalne kafane u Neumu, razume se.. I konačno, po povratku, otišao da zamenim staro za novo. Pravi znak zrelosti, umesto da sam to odradio odmah, odlagao sam do poslednjeg trenutka, nadajući se da neću biti svrstan u azilante od strane predstavnika plave zastave sa žutim zvezdicama…

„Hoćete li da zadržite staru sliku ili da pravimo novu?“- ljubazno me pita devojka za šalterom 14b. 14a je bila ljuta gospođa, a 14c onaj tip koji je jedino muško tu. 14b je bila sigurica.

Gledam pasoš, gledam sebe u ogledalu foto kabine. Gledam pasoš. Majku ti.

„Novu. Definitivno novu, ne poznajem više dotičnog. A i pogledajte nosio je minđušu. Bagra nevaspitana.“

„OK. Budite mirni dok ne kažem.“

Pola minuta kasnije, kazala je. I kroz 2-4 radne nedelje, pokupio sam novi pasoš. Shiny thing. Samo, imao sam red podočnjaka više. Red života više. Idući ću valjda na vreme da zamenim, šta li će taj stariji imati da kaže ovom sad.

Seo sam u kola, spustio prozore. Još je bilo užasno vruće, čekao sam da se vazduh iz auta pomeša sa okolnim, pa da krenem. Drljam po radio stanicama i čupkam prstima presvlaku volana koja je konačno počela da popusta i da se ljušti. Prošlog leta se još držala. Pravio sam kuglicu od počupane folije palcem i kažiprstom, i posmatrao ljude kako prolaze u žurbi. Gledam stari dokument, koji je odslužio svoje, sa dve rupe prosviran, čista egzekucija. Nakupilo se u njemu dosta toga. Listam malo napred nazad, pokušavajući da uhvatim neke tragove sećanja. Meditaciju mi je prekinula zvonjava telefona.

„Da?“

„Šta radiš?“

„To se i ja pitam… Promenio sam pasoš konačno. Nema više nafuranog studenta. Gledam sliku na starom, pa na novom, pa sve ovo između, i mislim se da li mi je bolje sad, i da li ću uvek sebi postavljati takva pitanja.“

„Uvek je sad.“

„Hm? Da ti ne fali tu koja reč?“

„Ne budalo, tebi mozga fali. Uvek je sad. Dobro ti je.“ – Zakikotala se, i razvukla me u osmeh.

Uvek je sad…Vidi ti nje.

Supermarket Ivan Tokin: Superživot u supermarketu Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Dolazim za 5 minuta… Super osam Žena na ivici nervnog sloma: Super osam Sedište Utorkom na dva točka: Sedište, kočnice i gume