Vetar i zastave - nepojmljivo
U VAZDUHU · kolumna

Bilo mu je blago neprijatno, stojeći nem tu pred svima njima. Nije da je verovao baš u takve sile, ali težina trenutka je odradila svoje. Kako je voleo da veruje da je nekakav nazovi karakter, a isto tako i dovoljno otvoren za nova saznanja, odlučio je da prihvati da bi tu još i moglo da bude nečega.

Bilo ih je baš mnogo. Krenuo je da broji, i nakon pedesetak shvatio je da prebrojavanje gubi smisao kad si suočen za beskrajem. I dalje mu je bilo čudno šta se dešava, ili bolje ne dešava. Pre manje od jednog punog sata još je bio dan, vetar je radio svoje, a on je uživao u jednoj sasvim običnoj sredi, daleko od asfalta i škripe trolejbusa. Sada je bio u potpunom mraku, bez uličnog svetla, sam na terasi pod otvorenim nebom. Sam, sa svima njima. Bilo ih je na milione verovatno.

Vetar je stao i činilo mu se da sve te zvezde upitno gledaju u njega, i čekaju, jarke, trepereće i jasne, kakve dugo nije video pod opnom naizmenične struje. Pločice na podu su bile još tople, što mu je davalo nekakav osećaj spokoja, dok je sedeo bos i gledao naviše. One su tiho disale u savršenom skladu, kakve ruka nikad ne bi mogla da napravi. Nebo je bilo gusto, teško, natopljeno energijom, a on lice u lice sa njima.

Osetio je da se nešto očekuje od njega, trenutak je najednom postao svečan. Da je vetar mogao da govori, i ima kakav-takav smisao za humor, verovatno bi rekao samo „k-hm“ i pogurao ga blago unapred, na binu. Setio se da je kao mali sedeo sa ocem na nekom sasvim drugom mestu, i video isto što i sada vidi, video beskraj. Nije mu bilo jasno kako nešto nema kraja, a tek da stalno postaje veće i veće. Biće da mu i dalje nije jasno. Hiljadu misli mu je proletelo kroz glavu, od pitanja da li ga možda preci sada posmatraju, do pomisli da se jednostavno glupira. Tišina je govorila, rekla mu je da nešto negde verovatno gleda ka njemu i pita se to isto, i da sve što je video, iskusio, svi ljudi koje je upoznao i koje će ikad upoznati, sve sreće i sve patnje, sve stane u jednu takvu treperavu tačku, gotovo neprimetnu okom.

I još jedne stvari se setio, neko pametniji mu je davno rekao, da sve to ne shvata previše ozbiljno. Ustao je sa poda, protegao se ka nebu što je više mogao, i poslao kosmičku razglednicu bez adrese. Sitnim pisanim slovima je nažvrljao najjednostavnije čega se setio: „mi smo dobro, što i vama želimo.“ Ako negde nekog bude zanimalo da pročita.

Trka (photo: Wouter Hagens) Utorkom na dva točka: Keirin People Watching Prozor u dvorište: People Watching Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: On the radio Sharon Stone Srećna domaćica: 56 · · · ·