Vetar i zastave
U VAZDUHU · kolumna

Mislim da bih mogao i svojim rečima, ali bolje zvanično, zbog kredibiliteta i knjiških ljudi, dakle:
Brodolom: potpuna ili delimična propast broda u plovidbi
Brodolomac:
1. onaj koji je preživeo brodolom
2. pren. onaj koji je doživeo neki slom u životu s trajnim posledicama

Nema greške, ovim smo rešili tehnikalije. Da se svako negde nasukao, u to ne sumnjam. Da ne znamo baš kuda plovimo, pa evo vi meni recite.. A imali smo i plan, i mapu i kompas, i mnogo sjajnih stvari pa vidi kako se to završilo prijatelju. A vetar duva, reže. Ipak, more je tajna. More je beskraj mogućnosti. I opet mu se vraćamo. Vama koji plovite mirni se klanjam. Što se nas ostalih tiče, stvar ume da se zamrsi.

Da se odmah razumemo, JA NEMAM POJMA ŠTA RADIM. Niti kuda plovim. To vam dodje kao disclaimer. Rekavši to, imam još puno toga da vam kažem. U slučaju da neko želi da čuje, naravno. Nešto će vam biti glupo, nešto će vam biti dosadno. Pa ni vi niste uvek blistavi primer britkog uma, dozvolite da primetim. Dalje, kad i ako prođete kroz sve ovo, možda bude nečeg što će isprovocirati mali osmeh dok vas ostali začuđeno gledaju. Znate, kao kad se ona nasmeje na stanici jer se konačno javio; doduše preko vibera, al se javio, da ne sitničarimo.

Kad su me pitali o čemu bih pisao, nisam imao odgovor. Ali sam svakako prihvatio. Računam, smisliću nešto usput, imam gomilu nepotrebnog znanja u glavi, preturam po džepovima, lutam po gradu. Šetam, piskaram, bedno piskaram. Prelistavam papire u tramvaju koji juri pored Franša, gledam ljude oko sebe, pa ne može biti toliko teško majku mu. Svi se istog plašimo, svi se sličnom nadamo, na kraju, svi bi da budemo srećni- nadam se, jer ako ovo poslednje ne važi onda smo u ozbiljnom problemu. Ipak, u osnovi lako se razumemo, samo je teško složiti se oko toga ponekad.

Sigurno imate onu jednu osobu koja vam je ušetala u život kao u dnevnu sobu, pojela poslednje parče Plazme sa stola, kurva prokleta, zavalila se u omiljenu fotelju, smeje se i gleda vas u fazonu: „Šta??“. I od tog trenutka je stvar kliknula. Jednostavno zar ne? Jednostavno je dobro. A sa druge strane, naučio bih jebeni balet da igram u nekim drugim pričama i neće. Takva situacija već može da se potpiše pod omanji brodolom. I onda krenem unazad da rasplićem, kao rešiću nešto. Aha. Sunce izlazi, a moje more se povlači, i svuda isplivavaju olupine.

Sad, samo jedno zrnce realnosti. Imaće smisla na kraju, obećavam. Nakon dovoljno vremena, počinjemo da uočavamo svoje šeme i cikluse, nešto kao evolutivni proces promene i prilagođavanja. I kad dogori, kad si na rubu, tek  onda kreneš da uprošćavaš život, dan po dan. Manje je više. E to. Dobro je to.

Znate, jednom su mi isključili fiksni, nisam ga više vraćao. Posle sam izbacio televizor. Doduše, u tom nekom periodu sam ubacio mačku u stan, jeste, tu sam se zajebao. Onda su se popalile neke lampice na autu, što je dalje uslovilo vađenje viška delova, čija je jedina funkcija očito bila da se kvare. Pred leto sam izbacio dve torbe starih stvari, verujte da se ne sećam ni odakle mi, ni koja budala bi to nosila. Ali svaki korak ka jednostavnijem je vodio do popuštanje stiska u kome sam bio. Onda malo podignem nivo apstrakcije pa probam to sa nekim ljudima. Pa se ne pitam mnogo, da li me je zaista pogledala ili nije. Ili da li mogu da istrčim dva kruga oko Ade. Bitno je ono: srce, ruke, lopata. Nekad se razbiješ o stene, nekad ne. Ali vremenom postaje sve jasnije. A ako se zaneseš malo, bude ti razumljivo, kako, dok su Ameri trošili milione da smisle način da im hemijske olovke rade u svemiru, Rusi su i dalje koristili drvene. Nije da se stavljam na nečiju stranu, ali direktore svaka čast.

I tako plovimo dalje. Sretnemo se vi i ja nekad na ulici, samo i vi ste u svojim mislima, svako se bori sa svojim strujama, pa se često mimoiđemo bez pogleda. Što ne znači da nismo svi u tome zajedno. Ali, često ne plovimo pod svojim zastavama.

Koliko drugih zastava imamo? Ili bolje, za koliko različitih priča? A zapravo je vrlo jednostavno; iskreno, golo, jako, iz sve snage, sirovo. Samo, onda smo i ranjivi, zar ne? Misliš da mi nije bila frka da pritisnem send? A opet, ne želim da stajem, ne želim da mislim. Jednostavno je teško, jer smo ga lišili nepotrebnog, ostaje samo srž, nema šminke, nema trica. Dakle, samo drito i puna jedra! I nepotrebno precrtaj.

Radost na biciklu Utorkom na dva točka: Biciklistički osvrt na petooktobarske promene Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Vrisak lične prirode Stomaci Žena na ivici nervnog sloma: Stomaci Ruskinje Srećna domaćica: Ruskinje