Vetar i zastave
U VAZDUHU · kolumna

Nosila je hrpu nekih starih pocepanih papira, niz onaj mirni deo Resavske, u ponedeljak popodne. Nisu to bile knjige, niti neke fino poslagane skrpite, fotokopije ili slično. Pre će biti da je to bila gomila neke prošlosti, na koju je konačno došao red da siđe sa scene, iz ćoška nekog škripavog ormana. Po načinu na koji je hodala, učinilo mi se da jedva čeka da ih zafrljači u prvu kantu ili kontejner, žustro i odlučno. April je počeo, dakle vreme je da menjamo šta možemo da menjamo.

Malo iza, pojavila se silueta, muška, znatno veća od pređašnje, koja je nosila svoj teret niz ulicu. Crnu veliku komodu, sa tri točkića i komadom drveta ukucanim na mestu četvrtog. Devojka ga je sačekala i zajedno su sve to odložili na pod. Nešto mu je rekla, on je klimnuo glavom, zadihan. Verovatno da ih čeka još jedna tura i da je dosta za danas. Naslonila se na zid, sklonila pramen iza levog uva i gledala ka crkvi Svetog Marka, isčekujući nešto. Leva podlaktica i dlan su joj bili umazani farbom, no ona nije imala vremena da joj sitnice ometaju plan. Na kraju krajeva, brisala je prošlost, okretala novi list, preusmeravala tok. Razlog njenog gledanju ka vrhu ulice se uskoro ukazao. Još dva momka pristižu, noseći prastari trosed sa velikom rupom na sredini. Dakle, broj udarnika se popeo na četiri, i sad je već ličilo na mali egzodus. Svidela mi se ta družina, smeju se uz put. Bili su jaki. Palo mi je nešto na pamet; prvo hoćeš da menjaš planetu, pa hoćeš da menjaš državu, pa svoj grad i na kraju promeniš tapete u trpezariji. Dakle, koliko možeš da zahvatiš ispruženim rukama. Dokaz da nisu bili jedini koji tako misle je ležao na ulicama grada;  lusteri, veš mašine, krševi i starudije, delovi prošlosti. I ovog i sledećeg proleća.

Uzeo sam juče šmirglu, položio kuhinjski sto na bok i krenuo. Prvih milimetar, dva, to je bio samo lak, dakle poslednjih deset godina rekao bih. Dunuo sam i strugotina se razletela u finu prašinu i ispunila sobu. Dalje, tamno braon boja je počela da popušta. Osamdeset prva, druga? Putovanje kroz vreme u sopstvenoj kuhinji. Nije lako bilo proći kroz osamdesete, morao sam da promenim šmirglu. Nastavio sam, a šaka mi se već kočila lagano. Još malo, eto je, svetla boja sirovog drveta se konačno pojavila, stigao sam do kraja. Odložio sam alat i seo na pod uz pločice da odmorim. Bio sam u 1954. Bila je to dobra godina. Posle sam uzeo četku i farbu, prešao preko zadnjih pedeset godina dva puta, sačekao da se osuši, i na kraju prešao lakom. I da, stigao na nečiji tuđi početak.

Vozačica Utorkom na dva točka: Vozačice Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Smrt je stvar ukusa Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Poranili ste Multiverzum Ivan Tokin: Multiverzum