Vetar i zastave
U VAZDUHU · kolumna

„Gleda na zapad.“
„Molim?“
„Terasa, kažem, gleda na zapad, pa je popodne fino i toplo u stanu. Što sad, u sred noći, ne možeš da skapiraš naravno. Daj mi dva minuta, i reci šta piješ?“
„Daj nešto kratko, da reže, i malo leda.“

Gleda na zapad, kaže moj prijatelj. Pa ako ćemo iskreno, pogled nije bio bog zna šta, ali bili smo visoko, verovatno na sedmom, osmom spratu. Nalaktio sam se na staru ogradu i gulio komadiće ispucale farbe koja je padala ka prizemlju, u mrak. Da joj pomognem, kad već želi da ode.. Šipka se završavala u betonu, koji se krunio na spoju, ispran kišama. Prvi put sam na ovoj terasi, na obodu Beograda i nema ničega na horizontu. Potpuno drugačije od mog uobičajenog pogleda. Gledam na zapad, preko Srema. Koliko daleko mogu da vidim? Zatvorio sam oči, udahnuo, stegao gelender sa obe šake, tako da su mi dlanovi pokupili malo rdje i … preleteo kontinent.

Video sam sebe u Lisabonu, na nekoj sličnoj terasi, slika je stara nekoliko godina. Ulica je bila sabijena između zgrada, skuteri su zujali ispod mene, a mi smo živeli na poslednjem spratu, u stanu 3d. Dovukao sam kese voća i povrća čija imena još nisam naučio na portugalskom, pa sam stalno naručivao prstom i govorio TO. Terasa stana u kojem smo živeli je bila više kao metalna konstrukcija sa požarnim stepeništem, ali je bila osunčana i imala dovoljno prostora da dvoje ljudi sedne. Sedne i priča. Ili sedne i ćuti. Tada sam gledao na istok, preko reke Težo, dalje kroz španske pustare, Mediteran, sve do ušća Save u Dunav. Sećam se da sam rekao jednom dragom čoveku, vidiš tamo, iza, pa jako daleko, e odatle sam došao. Vidim sebe kako to govorim, i gledamo se, dve verzije istog, iz paralelnih života. Gledamo tako jedan u drugog. Prvi iz stana u Alfami, koji je toliko star da su mu ulazna vrata do mojih ramena, iz doba kad su ljudi bili nešto manji, a drugi sa novobeogradskog solitera, po poslednjoj JNA modi. Biće da sam se, kao i mnogi, u nekom trenutku podelio. Deo mene je ostao u Lisabonu, deo se vratio. Nisam srastao od tada. Posmatram paralelne živote, da ne kažem prokletu mogućnost izbora. Možda zato i ne gledam na zapad često, da se ne ugledam na horizontu. Čini mi se da sećanje ne seže dokle je nekad moglo. Ispiraju ga nove činjenice. Ali setio sam se kad sam išao na zapad, dokle god je moglo da se ide, do kraja kontinenta, gde je na kamenu ispisano: Aqui, onde a terra se acaba e o mar começa. Nešto kao: ovde, gde se zemlja završava i more počinje. Da, kao juče da je bilo. Mogli smo ovo, mogli smo ono. Jebiga. Radiš najbolje što znaš.

„Evo ga, Jack sa ledom, molim lepo.“

„Opa, jedan kroz jedan, svaka čast. I u pravom trenutku.“

„Fino veče.“

Otpio sam gutljaj, udahnuo kroz zube, pročistio grlo.

„Da, baš je dobro. Živeo.“

Nazdravili smo, zaista u pravom trenutku. Podigao sam času i prijateljima sa reke Težo, kao neki ludak na terasi što nazdravlja horizontu. Vidim ih u daljini na čas, pale vatre na plaži i smeju se. Vijore se zastave, ruke mašu i preleću kontinent. Negde tamo živim sa njima i dalje, saplićem se niz uglačanu kaldrmu ošamućen od vina, upoznajem Atlantik, učim kako se sprema bakalar, nerviram se što nema jogurta. Negde ovde, izlazim na ulicu iz neke zadimljene rupe, sutradan iskašljavam sve to trčeći oko Ade, sedim u Proleću, idem na Jadran, pišem. I tamo i ovde.

Natalija Gončarova - Biciklisti Utorkom na dva točka: Stojani Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Gde idemo dalje Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Kako komentarišete smrt? Ego Srećna domaćica: Ego ·