Vetar i zastave
U VAZDUHU · kolumna

Sedim na aerodromu u Turskoj, oporavljajući se od automobilskog veleslaloma iz Azije u Evropu, dok iza mene hrče gospodin iz Južne Koreje, a kroz prozor vidim crveno-plavi rep aviona, sa stilizovanim dvoglavim orlom. Neki mali plavi je odlučan u nameri da umusavi staklo kroz koje gledam, a brkati gospodin u uniformi bi nešto uradio po tom pitanju, samo da je mali bar malo bliže. Ovako bi morao da ustane iz fotelje, a i nije to staklo ni bilo toliko čisto uostalom. Dakle to je scenografija.

Još pola sata do poletanja, gledam oko sebe, slušam, sklapam komadiće zagonetki. Palo mi na pamet, ako sa visokim procentom uspešnosti pogađam nacionalnosti, da li sam onda ja pun predrasuda. Pored svih manjkavosti karaktera, samo bi mi to još falilo. Ipak na neki način sam morao da prekratim vreme.

Pokušavao sam da sumiram utiske o okruženju u kome sam se nenadano našao. Pored činjenice da moj taksista bez greške uspeva da ignoriše signal za vezivanje pojasa, koji prvo pišti tiho dva minuta, pa potom urla još toliko, i to svaki put kad startuje auto. A i peva nešto onako van svakog ritma i lupa prstima po krovu. A onaj drugi vozač, od juče, koji je prvo bojažljivo pustio neku zapadnjačku muziku, značajno nas pogledao, kao „a,A?“ i nakon opšteg klimanja glavom i dobijene potvrde, razvalio zvučnike. Čekaj, on je to nama nekako hteo da pokaže da se kapiramo? To mi je više manje bilo poznato, nažalost. Ne muzika, koliko to blago guranje pod isto drvo, malo iz želje da drugom pokažeš da vrediš, malo možda da sebe ubediš u isto. A opet, na kraju, ako se svima sviđaš, sigurno nešto radiš pogrešno.

Malo ranije, popio sam tabletu protiv mučnine u vožnji, kao svaki pravi Balkanac, jer guranje kroz kolonu u trajanju od skoro tri sata, pobeđuje srce u junaka. Kaže šofer, nije danas bilo tako strašno. A ja se nešto mislim kad bi poređali sve automobile u Srbiji u onu jednu i po traku što imamo, verovatno bi bila manja gužva. Razmere. A čuo sam i legende da postoje mitološka turska bića koja svaki dan putuju 3 sata na posao u jednom smeru i 3 sata natrag, pa im je banja od života ako prođu kao mi danas.

Sve to me je nekako načinilo da se osećam kao da sam upao u neki svet gde se razmera pokvarila, mislim, ona zgrada ima 100 spratova, kolona automobila je išla do horizonta, a more Turaka treperelo svuda oko nas. Mogao sam gotovo da vidim horde konjanika kako nezaustavljivo prelaze azijske stepe i nadiru u Evropu. Trgao me je iz kratkog putovanja kroz vreme čovek koji je mirno stajao između traka na autoputu, među svim tim automobilima, noseći na glavi pleh sa kiflama, nadajući se da će zaraditi koju liru. Kad pogledaš, i to su razmere, razmere mogućnosti i očekivanja. I na šta se čovek može navići.

Ostavio sam Aziju za sobom i osetio neki čudan mir kada sam seo u poznati crveno-plavi avion. Piše na trupu svežom crnom farbom Vlade Divac. A taj je moj, moliću lepo. Biće da sam konačno kod kuće. Malo kasnije kapetan je nešto nerazumljivo promumlao kroz zvučnike, počinjalo je sa lejdsendžentn, a završavalo sa zahvalnošću što smo leteli sa njima danas i dobrodošlicom u Beograd, dok smo prilazili na sletanje. Video sam Avalu, pa Voždovac, pa centar, pa mostove, prvi, drugi,  treći, reku manju, reku veću. Sve je bilo na svom mestu, malo i kompaktno. Čekaj, malo? Trebaće mi vremena da se prilagodim opet. Izlazeći iz aviona rekao sam sebi da se neću vise nikad žaliti na gužvu preko Gazele, a i slika čoveka koji prodaje kifle među šleperima koji tutnjaju oko njega je i dalje prilično živa. Dakle, ne moram da sedim u koloni tri sata, i ne moram da prodajem kifle na autoputu. Da vidimo koliko će to da me drži, ili smo kvarljiva roba…

Bicikl Utorkom na dva točka: Kako nisam uspeo da naučim jednu devojku i njenog momka da voze bicikl Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Najbolji deo mene nisam ja Gubitnik Žena na ivici nervnog sloma: Gubitnik Kolumna o Raši Srećna domaćica: Kolumna o Raši