Relikvija iz dedine kutije
U VAZDUHU · kolumna

Pre par meseci, spremajući stan, jer što je mnogo-mnogo je, naleteo sam ne neku kutiju sa dedinim stvarima. Dedu nikad nisam upoznao, a kutija je skoro pa bila deo flore na terasi, i stajala tu kao aksiom – niti je ko dovodi u pitanje, niti je ko pomera. Da sam mogao lako da je otvorim, verovatno bih samo bacio pogled unutra i nastavio sa poslom, ali morao sam da se pomučim, odmerivši snage sa sto godina starom bravom.

Kad ti stari kažu, biraj svoje borbe, nisu baš mislili na ovo. Kutija nije imala šanse. Ipak, nalazaču sledi nagrada, pa tako pronalazim stari sovjetski sat, na kome je sitnim ćiriličnim fontom ugravirano ˝Кировские˝. Prva pomisao, našao sam sat Vasilij Zajceva. Druga, eBay, eBay, eBay. Treća i finalna: sedi tu barabo, to ti je dedovina.

U digitalno doba, analogne stvari su gotovo izumrle. Ako ništa, prevaziđene su. Izgubile funkciju, mada možda ne i vrednost. To što nešto može lakše, brže i više ne znači da stari način nije valjao. Znam i da su se oni upoznali preko mreže, i sve to. Ne kažem, svakom svoje. Ali kad mi je stiglo ono pismo iz Amerike, iz njujorške države… Ako ćemo pošteno, pisanje kolumne i istovremeno bežanje od digitalnog me tera da se gledam u ogledalu duže nego što bi trebalo. A što se tiče ovih starudija, iskreno govoreći, neke su stvarno vanvremenske. I bez da ulazim u nekakav hipsteraj (je l’ sme u kolumni: Smrt hipsterima!), ne mogu da ne primetim detalje. Neko je zapravo taj sat sklapao ručno, deo po deo, podmazivao zupčanike, navijao opruge. Drao se na šegrta, i možda šutnuo mačku. I na kraju ga sklopio. I ne postoje dva identična. Okrenuo sam točkić par puta, i prislonio sat na uvo. Tik, tak, tik, tak. A u pozadini lagano zujanje. Radi. Kupio sam novi remen sutradan. Univerzum je bio u balansu.

Prvu stvar koju me je naučio, je da moram da brinem o njemu kako bi on radio svoje. Help me help you. Dakle, pred spavanje, par puta ga naviješ, i dočekaće te ujutru. Da ne pričam kako je jedno jutro bilo 6 i 35 pa jedno pola sata bar, dok nisam povezao. I onda, kako došlo tako i otišlo. Pretegao sam oprugu jednom prilikom, nije bilo detonacije, sam tiho klik!, i tišina. Za vikend sam obišao tri radnje, dvojica su me gledala u stilu – ajde sine ne seri sa tim, zemlja se raspada, a ti se zajebavaš! Ali ovaj treći, sa Banovog Brda, pola čovek, pola Enigma mašina. Ljudi moji, tri nedelje je pokušavao da ga popravi, pa sam mu platio čitavih 600 dinara, dakle oko 30 dinara po danu. Pokvario se opet nakon deset dana, ali ovaj put je zamenio i onaj točkić. Zapravo, napravio ga je sam, kad nije mogao da nađe deo. Sad, zašto nije mogao da nađe deo? Verovatno jer mu je radnja kao jazbina, a hrčak u njemu sve skuplja, pa to izgleda malo, znate, bolesno. Mada, on se lepo tu snalazi. Fino je i ušuškano, kad vas prođe onaj početni užas. Svidelo mi se sa kojom disciplinom i istrajnošću goni tako malu i naizgled nebitnu stvar. A ipak, cela suština je u tome.

Radio je tako još par nedelja, i opet stao. Po prvi put sam se zapitao ima li to već smisla. Pregazilo ga je vreme, možda je imao i 70, 80 godina, a ja teram po svome. Dobro, ovde se očigledno neko meni obraća, samo ja ne slušam. Postajalo je previše složeno, da bi bilo dobro. Vetar je menjao pravac, a moje je bilo da prilagodim jedra. Mislim, ili to ili da ga opizdim o zid, pa da znamo zašto ne radi. Nisam. Al skoro da jesam.

„E dobar ti sat, Mane.“
„Hvala, ma dedovina, pa sam ga malo našminkao.“
„Uuu da, ruski neki, na navijanje?“
„Jeste, stara škola.“
„Ček, koliko sad pokazuje? Je l’ ovo mala kazaljka?“
„10 i 15.“
„Da ne kasni malo, sad je skoro 11?“
„M-hm.“
„Čekaj, on uopšte ne radi?“
„M-hm.“
„Pa šta, nosiš ga kao narukvicu?“
„M-hm.“
„E dobra ti narukvica. Šteta što ne radi.“
Slegao sam ramenima. Neke bitke su nam nametnute, a neke sami biramo…

Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Novac je čoveku najbolji prijatelj van_gogh_self_portrait_collage Žena na ivici nervnog sloma: Selfi iz 15. veka Pony Utorkom na dva točka: Gluvi telefoni i plavi bicikl poni True Story Srećna domaćica: True story ·