Vetar i zastave
U VAZDUHU · kolumna

Rano sam ustao, telefon je još bio isključen i ni na jedan način nisam bio prikopčan na svet. Zid je držao i delio, mene sa jedne, sve ostalo sa druge strane. Jedino sam otškrinuo prozor moje zamišljene jutarnje tvrđave i pustio malo muzike unutra.

To je bio dobar osećaj, muzika sa radio stanice gde nema previše priča niti usiljeno veselih voditelja jutarnjeg programa. Onih što se smeju dok izgovaraju reči kao što su vakcinacija, poskupljenje energenata ili obustava saobraćaja. Teško mi je da poverujem da je neko toliko srećan svakog jutra od 6:30. Sedim i čekam da voda prokuva, srećan što mi jutro nije umaklo.

Mogao bih nešto pametno da uradim danas, rekao sam sebi. A odgovorio odlaskom do terase i unošenjem kutije sa alatom. Kutija koju sam stavio na sto je bila narandžasto – bela, i otvarala se onako u stranu kako kakva harmonika, ili kao stepenice za neke baš male ljude. Ili kao šivaći pribor nečije bake.  Tražio sam prstima i pogledom par eksera među svim tim sitnicama, kako bih zakucao sliku na zid u hodniku. Hodnik je bio, praznjikav, falilo mu je nešto, činilo mi se, a slika je bila moćna; crni, tanki okvir i talasi unutra, kao da su se odbijali od rub slike, testirajući snagu rama. Preturao sam po hrpi razbacanih  šrafova i ko zna čega i zapnem prstom. Zakačim se o udicu. Pošteno sam se upecao, udica ušla dovoljno da nisam mogao da je izvadim unazad, već da je celu proguram napred. To mi je jednom pokazao ujak, a ljudi sa brkovima generalno znaju o pecanju. Radim kao što mi je pokazao, nad sudoperom i pomislim da je baš nezgodno biti riba. Da se kriješ na dnu, i ovako da zapneš neke noći, kad nema mesečine da ti pomogne. I da se opireš i boriš i verovatno skončaš na nekoj takvoj zamci. Bogu hvala što se nisam rodio kao riba.

Zakucao sam sliku sa dva eksera, i odaljio se da je osmotrim. Prst mi je pulsirao tamo gde sam se upecao. Da, stvarno bi bilo nezgodno da sam se rodio kao riba. Slika se nakrivila u stranu, prišao sam da je ispravim. Tako. Gledam talase kako lupaju o ram i zovu. Privukao sam stolicu i seo naspram slike, da gledam u dubinu. Možda je stvarno vreme da se krene dole. Idem ponekad tamo. Ponekad, ne često. Udahnem koliko mogu, raširim pluća i okrenem svet naopako. Nebo mi je ispod nogu, daleko, sa druge strane. Budem tamo, par dana verovatno, pa kad se bura stiša i oluja prodje, i ja izronim. Sušim se na suncu, učim da dišem ponovo.

Gledam sliku i dalje i pomislim: kad bi taj ram pustio, i voda se razlila svud oko mene, ja bih zaronio na drugu stranu. Bilo bi tako mirno sa one strane. Ne bih više osećao ruke i noge, samo bih se stopio sa  vodom oko sebe. Po instinktu, sakrio bih se ispod kamena, dok morska trava lagano leluja oko mene. Gore, iznad površine bura bi lomila sve pred sobom, prštalo bi i pucalo. Satima bi trajalo. Ne bi me bilo briga, jer ja plutam miran i siguran, bez težine, daleko od tog sveta. Ne bi mi trebao vazduh više, disao bih normalno. Video bih posle i ljude kako plove, kako ne poznaju more, kako se plaše dubine i opiru vetrovima. Ništa do mene ne bi stizalo, ostalo bi tamo, gore, u svom tom ludilu. Zašto bi iko živeo, gore, van vode? Kud se nisam rodio kao riba…

Radioaktivna kiša Utorkom na dva točka: Černobilj Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Teret u duši Žena na ivici nervnog sloma Žena na ivici nervnog sloma: Nežni cvet Muva Ivan Tokin: Muva