Zamagljeni
U VAZDUHU · kolumna

Obrisi, samo siluete, ništa više. Ova magla traje danima. Ako hodaš kroz gustu maglu sve traje duže, pa i tvoji razgovori sa samim sobom. Upadneš u neku petlju, ne znaš tačno gde si, a nebo te pritiska skroz uz zemlju.

Samo, nekako je i udobno, kao da si konačno ušao u oblak, kao što si maštao kad si bio klinac. Barem je meni tako i nisam siguran da želim da izađem. Prvo čujem da nešto nailazi, pa probam da pogodim šta je. I onda se pojavljuju, čovek, tramvaj, dva psa, auto kome radi samo jedan far pa pomišljam da je motor u prvom trenutku. Kao da dolaze iz nekog drugog vremena, uleću u moj oblak uz omanji prasak, tutnjaju kraj mene, mahnu u prolazu i nestaju natrag u belini.

Vidim jednu… dve, tri bandere. Tri parčića žutog svetla i ništa između njih. Desno je šuma, levo ulica. Pratim svetlo, da ne bih skrenuo sa puta, ko zna u kojoj godini bih izašao, ovoj, narednoj ili nekoj prošloj možda. Petarde odjekuju u daljini, u stvari nadam se da su petarde, to ovde nikad ne znaš. Kako sam hodao dalje postajalo je mirnije, sve dok nije više bilo zvuka, osim odjeka koraka. Trebalo je da stignem do sada. Nemam telefon sa sobom, valjda neće paničiti. Bolje da požurim, ionako će mi..

„Mogu li sa tobom?“ Dečiji glas se, očigledno, meni obraćao.

„Ko je to? Gde si?“ Ne volim kad poslednji saznajem o čemu je reč.

„Evo sam ovde, dole.“ Sedeo je na klupici ispod drveta.

Dečak, sam. koliko može da ima godina, 4,5? Ne umem da procenim, generalno delim decu na bebe, 2-10, 10-15. Ovaj mali je druga kategorija onda.

„Šta radiš ovde sam? Kasno je, vidiš li kolika je magla, gde su tvoji?“

„Ne znam. Je l’ mogu sa tobom?“

„A gde bi ti?“

„Kući.“ Šah-mat od deteta starog 2-10 godina.

„Dooobro, ideš sa mnom dok ne izađemo na glavnu ulicu.“

Hodali smo tako, uhvatio me je za ruku i vukao napred, kao da zna kuda ide.

„Šta bi voleo da dobiješ za Novu godinu?“ pita me dečak.

„Uh ne znam, pravo da ti kažem. To ti je dosta komplikovano postalo. Recimo, jedan dobar put, sa puno novog i nepoznatog. A ti?“

„Ja bih hteo dinosaurusa. Velikog, sivog. Držao bih ga u sobi.“

„Pa kako bi stao u sobu?“

„Rep bi mu gurnuo kroz prozor.“

„A pa da. Naravno. I ja postavljam glupa pitanja.“

„Da. Hajde da odemo do mornara. Doplovio je juče. Baš bih voleo da ga vidim.“

„Kakvog mornara? Ovde nema mora.“

„Kakve to veze ima? On je mornar i sa i bez mora. Al ima brod veliki, sa jedrima.“

„Je l’ tako? Dobro, gde je taj tvoj mornar? Ne vidim ništa od ove magle.“

„Tu blizu, tražio sam ga kad si ti naišao. Ovde desno, u šumi, kraj velikog drveta.“ Povlači me za rukav i skrećemo na stazu koja se gubi među drvećem.

Pitaće me nego kako sam proveo Novu godinu? Pa, vodilo me neko dete kroz šumu po magli tražeći mornara, osim toga standardica. Ni ja sebi više ne verujem.

„Eno ga!“ potrča mali. Između dva drveta blaga padina, i magla klizi niz nju. Nazirem nešto što mi jako liči na katarku broda, mada to nije moguće je l’ tako? Zapinjem nogom o kanap, brodski. Vezan za drvo. Stvarno brod čoveče. Beo kao magla, zato ga nisam video u prvi mah. Magla je ovde nekako gušća i pri zemlji, otprilike do kolena, ne vidim po čemu koračamo i sve pazim da ne upadnem u vodu, koju ne nazirem, ali ako je brod tu mora da je i voda, zar ne?

Starac u plavom izlizanom mantilu i kapom jednog kapetana me pozdravi, paleći lulu s duvanom.

„Otkud ti ovde? Zar ne žuriš negde, kasniš možda?“

„Ja? JA? Ja živim ovde negde, sad više ne znam ni gde sam al’ to je druga priča. Otkud TI ovde? I šta radi jedan brod u sred šume za Novu godinu?“

„Pusti sad to. Nemamo puno vremena. Mali bi dinosaurusa za Novu godinu, je l’ tako? A ti bi neku avanturu al’ nisi baš siguran šta? Šta je moguće, a šta nije?“

„Kako znaš?“

„Znam. I ja sam to hteo davno pre. A od istog smo kamena klesani, i ti i ja i on. A ti si već skoro zaboravio kakav si bio kad si bio on.“

„Dobro, kad već sve znaš kapetane, šta bi ti hteo za Novu godinu?“

„Ja? Ja sam star, ne mogu više da sanjam. Sanjao sam jako puno, dovoljno za dva života. Hteo bih da ti slušaš dečaka, jer on zna više od tebe. I da jednog dana kad zaradiš ovu moju sedu bradu, ploviš miran. Ova šuma je velika, tvoj grad je još veći, jeste. Ali more je beskrajna sloboda. Plovi, i neka te sunce greje. To je moja želja za Novu godinu.“

Biciklistička jelka Utorkom na dva točka: Novogodišnja biciklistička priča Prozor u dvorište, foto: Jordan Cvetanović Prozor u dvorište: Ramo, Ramo, druže moj Franz Welser-Moest Žena na ivici nervnog sloma: Mamurluk u Beču Ivan Tokin Ivan Tokin: Novogodišnja 7