Vuk Ršumović, Denis Murić
U VAZDUHU · intervju

Možda namerna, možda i slučajna akcija pravljenja zazubica u slučaju filma Ničije dete napokon je privedena kraju: film je nakon meseci i meseci hvalospeva i nagrada po belom svetu, stigao i pred domaću bioskopsku publiku, te otud baš sad i ovaj razgovor sa rediteljem i scenaristom ovog ostvarenja – Vukom Ršumovićem.

Kako ti izgleda čitava priča o nastanku Ničijeg deteta sada, na svojevrsnom kraju putu, kada je film stigao i pred publiku? Koja je tvoja dominatna emocija pri pomenu Ničijeg deteta?

Sada sve to deluje kao san, a na momente je u toku tih sedam godina delovalo i kao prava noćna mora (smeh). Šalu na stranu, to je za mene, pre svega, ogromno iskustvo. Lični i profesionalni master-klas. Prošao sam svašta, i svašta novo naučio. Vreme koje je prolazilo i životno iskustvo koje sam sticao, dete koje sam dobio, pomoglo mi je da napravim bolji film, a rad na filmu mi je pomogao da, bar se nadam, budem bolji roditelj i partner. Čini mi se da smo svi mi koji se bavimo filmom u najvećoj meri neostvareni i nesrećni zbog toga, jer nam se tako malo šansi pruža. Jako je teško doći u situaciju da realizuješ film. Meni se sada ta moja velika ambicija ispunila i zbog toga znam da sam sada srećnija i zadovoljnija osoba.

Sećaš li se u kom si trenutku postao svestan da baš ti treba da i režiraš ovaj film?

Sticaj okolnosti je doveo do toga. I vreme je bilo faktor. Toliko sam godina proveo s tom pričom da sam je već znao iznutra. Onda je i ta ideja da režiram došla prirodno, iako nisam bio toliko samouveren da to od početka predložim. Tek u poslednjoj fazi pred realizaciju je to iskrslo kao mogućnost. Na nagovaranje moje supruge Ane Tomović i montažera filma Mirka Bojovića, predložio sam producentu Miši Mogoroviću da ja režiram film. On je to prihvatio i podržao me u tome, tako da je sve posle toga bilo mnogo lakše.

U tom smislu, sa ove tačke gledišta, ima li nekakvih kajanja, zamera li scenarista nešto reditelju?

Scenarista ne može da zameri mnogo reditelju, jer nije previše ni očekivao od njega (smeh). Zahtev mene kao scenariste prema meni kao reditelju, a i ostalim najbližim saradnicima, bio je da se ispriča priča. I za mene, sve je bilo podređeno tome. Inače, okviri u kojima smo se kretali su bili dosta suženi, pa je dodatno postao prioritet da se svo vreme koje nam je dato i svi resursi koji su nam bili na raspolaganju iskoriste u tom smislu. Morao sam da se odreknem dosta scena jer prosto nije bilo vremena da se snime, a naravno nisam smeo da dozvolim da priča ostane nedorečena ili neispričana. Mislim da je jako važno da možete, da ste sposobni da razdvojite te dve važne uloge scenariste i reditelja. Da kao reditelj niste bolećivi prema svakoj sceni koju ste napisali, i da ste opet kao scenarista svesni realnih ograničenja sa kojima se suočavate kao reditelj. Takođe, scenarista često ima, ili bar tako on misli, svo vreme ovog sveta, a reditelj je prinuđen da donosi stotine odluka u svakom trenutku. Ja kao scenarista preispitujem svaku svoju odluku jako dugo, tako da sam bio dodatno iznenađen i ponosan što u ulozi reditelja nisam takav.

Ničije dete, između ostalog, počiva na krajnjoj jednostavnosti, te kako je izgledao put do te odluke, odluke da ta priča iziskuje jednostavnost kao krajnji okvir?

Mislim da je sam kreativni proces često takav. U prvim fazama, u toku istraživanja, ili upoznavanja određene priče, trudite se da što više toga saznate i upijete. Zatim, kreirate i likove i priča se širi, a zatim, u tom ključnom trenutku, kada otkrijete kojom temom želite da se bavite, idete ka redukciji, ka esenciji misli i osećanja. I u toku pisanja, često se kaže da, mislim da je Stiven King to rekao, svaki sledeći „draft‟, tj. verzija rukopisa bi trebalo da bude 10 posto kraća. On kaže da je to velika lekcija koju je naučio, pošto je na početku njegove karijere svaka sledeća verzija koju je pisao bila 10 posto duža i rezultat nije bio dobar. Kada je promenio to, i rezultat je bio značajno bolji. Sve se kondenzuje, zgušnjava. Često kažu da jedna stranica scenarija odgovara jednom minutu završenog filma. Finalna verzija mog scenarija je imala svega 55 strana.

Svakako se kao neizostavno nameće pitanje koje se tiče rada sa decom glumcima, kako su stvari tekle na tom planu?

Najvažnije je svakako bilo naći dečaka koji bi odgovarao glavnom junaku filma. Od početka sam bio svestan da on nosi ceo film, i da ukoliko dečak glumac ne bude bio dovoljno dobar, ni film neće biti dobar. Tu sam imao mnogo sreće da sam naleteo na Denisa. Ja sam već kao dramaturg imao nekog iskustva u radu s decom u pozorištu. Upozorili su me i na to da decu treba izbegavati na prvom filmu. Znao sam da je veoma lako da deca izgube spontanost i autentičnost, pogotovu ako im date priliku da rade mimo vas na ulozi. Zato Denis nije ni dobio scenario na čitanje pre početka snimanja. Koristili smo različite tehnike improvizacije, statusne igre, igre poverenja, i druge vežbe koje su deci bile zabavne i uzbudljive, a ujedno su gradile odnose i koheziju unutar grupe. Dobar deo ekipe je na samom setu bio začuđen spremnošću svih klinaca koji su učestvovali u snimanju filma.

Ako, pak, tražimo referentni okvir za Ničije dete, na koja ovdašnja filmska ostvarenja bi u tom smislu mogli da računamo, na Markovićevo Specijalno vaspitanje, Male vojnike Bate Čengića…?

Specijalno vaspitanje je bilo direktna i važna referenca. To je film koji jako volim. Ti uticaji mislim da su evidentni u Ničijem detetu. Na kraju krajeva, u istoj toj instituciji u kojoj se dešava Specijalno vaspitanje dešava se i moja priča, samo nekoliko godina kasnije. Ako se sećate scene sađenja palme u Specijalnom vaspitanju, e pa u jednoj verziji scenarija sam imao scenu u kojoj tu palmu, sada potpuno sasušenu, iskopavaju iz dvorišta i bacaju u kontejner. To bi bio mali omaž tom filmu, a ujedno i pokazatelj da jedno vreme neizostavno prolazi, a da neko drugo dolazi. Male vojnike nisam imao u vidu dok sam radio film, ali to je genijalan film, a u radu na filmu nekako svi filmovi koje ste gledali vam, često i da ne znate, postaju smernice i vodilje u radu. Pored tih, da kažem, domaćih, pomenuo bih još dva filma. Prvi je Idi i gledaj Elema Klimova, a drugi Mušet Robera Bresona. Drago mi je što je Slobodan Šijan nakon gledanja Ničijeg deteta rekao da je iznenađen, jer je mislio da mladi reditelji više ne gledaju Bresona. To sam doživeo kao veliki kompliment. On je jedan od retkih koji je video tu vezu koja definitivno postoji.

I, šta sada i šta i kuda dalje?

Nazad u sobu, za radni sto i kompjuter da pišem novi scenario. Mnogo je priča koje su tu oko nas, i koje čekaju da budu ispričane.

Nikola Vučićević Nikola Vučićević: Dizajner i džentlmen Kralj Čačka Nenad Marić (Kralj Čačka): Nazad ne mogu, a napred moram Jelena Jelača 20 pitanja za Jelenu Jelaču Federiko Moca Federiko Moća: „I cinik ume da pati zbog ljubavi!“ · ·