Tepisi u Palati Srbija radjeni su prema unapred osmsljenim kartonima Marina Benzona i Boska Petrovica (foto Tamara Stojanovic)
PULS GRADA · enterijer/arhitektura

Biografije poznatih ličnosti umeju da se otrgnu kontroli. U pričama koje se raspletu na hiljadu strana uvek se pojavi poneka koja nema veze s istinom. Popularno je mišljenje, na primer, da Josip Broz Tito nije voleo kabinet koji se nalazi u Palati Srbija, nekadašnjem sedištu Saveznog izvršnog veća Jugoslavije. Fotografije, dokumentacija i drugi izvori potvrđuju suprotno.

Tekst: Ljubisav Panić

Foto: Tamara Stojanović

Zahtevna monumentalnost

Palata Srbija svečano je otvorena u septembru 1961. godine, prilikom održavanja Prve konferencije Pokreta nesvrstanih u Beogradu. Nekoliko meseci ranije Tito je s državnim vrhom pošao u obilazak ovog monumentalnog zdanja. Zvanice su se kretale od bočnih krila objekta ka prelepom centralnom holu. Predsednik Jugoslavije je tad ušao u radnu prostoriju u kojoj će često i rado boraviti.

Kabinet je projektovan u svedenom, pročišćenom maniru za obavljanje dnevnih državnih obaveza. Njegove velike dimenzije zahtevale su više toplote tokom zimskih dana, što je odbijalo mnoge političare nakon Titove smrti. Posle raspada bratstva i jedinstva, samo je Dobrica Ćosić vršio funkciju predsednika u kabinetu 1992-1993. godine. Bio je okružen dvema grejalicama, kao da je simbolično predstavljao umirući žar jugoslovenstva, koji se u zahladnelim odnosima više nikad neće rasplamsati.

Važni detalji

Odlaskom Jugoslavije s istorijske scene kabinet je zaboravljen, ali zgrada SIV-a nije. Najvažniji politički sastanci još uvek se obavljaju u njoj, zbog čega je zatvorena za javnost. Stroga kontrola ne dozvoljava većini zaposlenih da posete deo sa svečanim salonima i kabinetima. Baš kao nekad, radnici mogu provesti ceo staž i otići u penziju bez mogućnosti da napuste ograničeni deo zgrade u kome obavljaju dužnosti.

Prolazak kroz zatvorena vrata zato se često poistovećuje s prestižom, ali on nije bio glavni cilj Titovog kabineta. Radni sto, sto za sastanke, mala polica za odlaganje poklona i vitrina činili su sve što je bilo neophodno predsedniku Jugoslavije. Snaga i moć obezbeđeni su na drugačiji način – proporcijama i pažljivo odabranim detaljima. Na policama su značajne bronzane i drvene skulpture, lusteri su ukrašeni kristalima bečke firme Bakalovič, zidovi slikama Petra Lubarde, Franca Slane i s tri bronzana medaljona Ratomira Stojanovića, a tepisi su, kao i u ostatku građevine, rađeni prema nacrtima Marinka Benzona i Boška Petrovića.

Kad su sedamdesetih godina prošlog veka tim prostorom šetali gosti poput Ričarda Niksona, kraljice Elizabete ili Leonida Hruščova, svaki važan razgovor bio je tonski beležen. Pitanje je kad će snimci sastanaka biti dostupni javnosti i ponuđeni istoričarima na razmatranje. Trenutno, međutim, u višesobnom kabinetu nema naznaka tajnovitosti.

Štafeta ljudskog razuma

Spoljašni zid najveće radne prostorije u potpunosti je transparentan. Urađen je od stakla i omogućava da svetlost bez problema prodire kroz duge bele zavese. Balkonska vrata na ovom zidu vode do prostrane terase orijentisane prema Dunavu, dok se s desne i leve strane prostorije ulazi u dve manje. Jedna od njih, u kojoj se danas obavljaju akreditovanja ambasadora, velika je poput salona i ukrašena slikom Velika štafeta ljudskog razuma.

Impozantno delo Petra Lubarde, jednog od najvećih stvaralaca likovne umetnosti s naših prostora, urađeno je tehnikom ulja na lesonitu. Umetnik je, kao jedan od omiljenih autora SIV-a, imao težak zadatak: morao je da predstavi istoriju ljudske civilizacije preko celog zida, a da ipak ostane u okvirima političke namene kabineta.

Slika je završena 1965. godine u Lubardinom ateljeu, posle čega je u delovima preneta u objekat. Crveno-crnim prikazima na njoj su predstavljeni veliki pobornici socijalizma – Marks, Engels i Lenjin, kao i junaci iz antičke Grčke. Važne istorijske pronalaske, poput cepelina i parne mašine, Lubarda je iskoristio da bi predstavio napredak, a razvoj kulture, umetnosti i društva istaknut je pomoću jonskih stubova, goluba mira, antičkih borbi, piramida i sličnih motiva.

Kabinet Aleksandra Rankovića

Arhitektonski projekat Titovog kabineta detaljno je proveravao Aleksandar Ranković, potpredsednik Jugoslavije. Projekat je urađen tako da Titov kabinet bude pozicioniran između kabineta njegovih najbližih saradnika – Rankovića i general-pukovnika JNA Edvarda Kardelja. Ovi kabineti, koji s Titovim čine svojevrsnu celinu, takođe se sastoje iz više delova. Rankovićev radni prostor danas je povremeno u upotrebi predsednika Republike Srbije, a značajan je i zbog retkog narušavanja autentičnosti.

Gotovo celokupan enterijer Palate Srbija s preko 1.000 umetničkih predmeta pažljivo je čuvan tokom proteklih decenija, ali kustosi nisu uvek imali poslednju reč. Rankovićev kabinet izgubio je deo starog sjaja devedesetih godina prošlog veka. Dobio je nameštaj rađen u duborezu, savremenu policu za knjige, garnituru i baroknu sliku – sve što štrči u odnosu na nedirnutu salu za sastanke i ostatak modernistički koncipirane građevine. Može li se sad pomiriti slika Dubrovnik Predraga Peđe Milosavljevića s baroknim idejama? Teško.

Ako se zrelost jednog društva definiše objektivnim odnosom prema prošlosti, činjenica je da mi za njom još uvek tragamo. Palata Srbija u tom procesu mora opstati kao neprocenjivi podsetnik na vreme u kome su napredak i jedinstvo, uprkos problemima, još uvek bili snažni u svesti naroda.

1744-cover U ovom holandskom gradu ljudi žive u kućama u obliku lopte abandonedpaintingdrawing6-5c8aaa49c30f6__880-cover Napuštene vile Italije otkrivaju veliko kulturno bogatstvo ove zemlje BeFunky-collage (5) Ove stvari nikako ne treba da držite u spavaćoj sobi 62558d5862047bf01f8768f7c6b7b979 Najveći neboder na svetu biće horizontalan · · · ·